Ускоро се у фамилији Митра и Мире Каваје (ђев. Чађеновић) 03.10.1933. године рађа мушко дијете којем дају име Никола. Никола је имао још седам браће и сестара. Почетком Другог свјетског рата и припајањем Космета „Великој Албанији”, породица Каваја је осјетила сву тежину патње окупације и шиптарских логора у Куксу, Ћаф Прушу и Тропоји.

Након ослобођења и побједе комуниста, фамилија Каваја се сели за Црвенку. Никола Каваја у Сомбору завршава гимназију и након тога одлази у пилотску школу у Панчеву, након чијег завршетка бива произведен у чин ваздухопловног потпоручника. Након завршетка пилотске школе, Никола се враћа у Сомбор и бива активиран у војну службу на војном аеродрому крај Сомбора.

Ускоро Никола долази у први сукоб са комунистичком идеологијом и режимом. Једног Николиног брата хапси УДБА и шаље на Голи Оток. Резигниран оваквим односом према његовом брату и фамилији, Никола се придружује тајној организацији која је била основана у оквиру ЈНА. Прву акцију ове организације је извео управо Никола, када је под окриљем ноћи на зиду сомборске касарне исписао: „Смрт Комунистичкој партији и Јосипу Брозу Титу!”. Недуго након тога, Никола Каваја врши диверзију на сомборском аеродрому, када је у току редовног тренажног лета засуо бомбама складиште горива и муниције на истоименом аеродрому.

Међутим, противавионском ватром са земље бива оборен. Успио је да се катапултира и да се докопа аустријске границе.

На самој југословенско-аустријској граници Николу зауставља засједа граничара ЈНА. Војници рањавају Николу и спроводе га за Марибор на суђење. Из Марибора га даље спроводе за Голи оток. У току овог спровођења, Никола успијева да побјегне из воза и да се тајним каналима пребаци за Аустрију и Њемачку. У Њемачкој упознаје своју будућу жену Марију Мосер са којом добија ћерку Елизабету. Након неколико година, Никола из Њемачке одлази у Легију странаца.

Бурни живот легионара и командоса одвешће Николу на многа ратишта широм свијета, широм Африке, Азије, Јужне Америке…

У јеку Хладног рата и доба када је свијет био на ивици нуклеарне катаклизме у вези са руским балистичким ракетама на Куби, у једној групи легионара која је била послата у Сједињене Америчке Државе, нашао се и Никола Каваја. Наведена група легионара је именована као група Омега 7. У домену операција ове диверзантске групе спадале су акције у циљу ликвидације Фидела Кастра (без успјеха, иако је према многим подацима на њега покушано 650 атентата), ликвидација Ернеста Че Геваре, свргавање и ликвидација Салвадора Аљендеа и многе друге операције сличног карактера.

У скоро свим овим операцијама учествовао је и Никола Каваја. Између осталог, Никола се нашао у Даласу 22. новембра 1963. године када је убијен предсједник САД Џон Ф. Кенеди. Као дио Кенедијевог обезбјеђења, Никола се налазио на свега неколико десетина метара од Кенедија у тренутку када је исти убијен. Након Кенедијевог убиства, Никола наставља са својим ангажманом у америчким службама безбједности. Како је и сам тврдио у више наврата, он је по налогу ЦИА још за вријеме свог боравка у европи, након бјекства из Југославије, био у личном обезбјеђењу краља Петра Другог Карађорђевића приликом његовог обиласка српске емиграције у Европи. Са истом праксом и од истог налогодавца, Никола наставља и у САД. Тако је Никола обезбјеђивао краља Петра Другог приликом сваког његовог боравка у Америци све до краљеве смрти, 1970. године.

По доласку у Америку, Никола Каваја се жени Рускињом Еленом, са којом је добио три шћери.

Од када је ступио на тло Америке, Каваја се одмах повезао са тамошњом српском емиграцијом. Ускоро са осталим истакнутим члановима српске емиграције приступа оснивању СОПО-а (Српски ослободилачки покрет Отаџбина). Ова тајна организација је основана са циљем да предузме акције против комунистичког режима у СФРЈ и да покуша да да уради скоро немогућу ствар – да ликвидира Јосипа Броза Тита лично. С тим у вези, Никола Каваја и СОПО предузимају неколико бомбашких напада на конзуларна и дипломатска представништва СФРЈ у САД и Канади. Истовремено, приступају планирању и извршењу атентата на Јосипа Броза Тита. Познате су акције СОПО-а у Мексику, Бразилу и САД, када су „покушали“ атентате на тадашњег комунистичког лидера СФРЈ. Ипак, захваљујући добро организованом обезбјеђењу УДБЕ и њиховом обавјештајном и контра-обавјештајном раду, СОПО није успио да изведе ниједан покушај
атентата на Ј. Б. Тита.

Као што је већ споменуто, УДБА је знала за постојање СОПО-а и радила је на његовом уништењу и ликвидацији његовог вођства. Тако су, по свему судећи, припадници УДБЕ извршили монструозну ликвидацију истакнутог српског првака и једног од оснивача СОПО-а, Драгишу Кашиковића. Ликвидиран је звјерски, са више десетина убода ножем, 1977. године. Овом приликом је убијена и његова поћерка Ивана, такође са више десетина убода ножем и повредама нанетим највјероватније сјекиром.

Убиство Драгише Кашиковића је тешко погодило Николу Кавају, који је био у најбољим односима са Драгишом. Његова смрт је тешко погодила српску емиграцију у САД. Никола Каваја и остали чланови СОПО-а су донијели одлуку да се освете за Кашиковићеву смрт тако што ће појачати интензитет својих акција. Управо у ово вријеме ФБИ и америчке власти хапсе Николу и његове саборце због терористичких напада на југословенска дипломатска представништва и конзулате.

Срећом, Никола ускоро бива пуштен на слободу, након плаћене кауције. Ово вријеме Каваја користи да изведе највећу отмицу авиона у историји, којом ће запањити свијет. Наоружан експлозивом, успијева да превари обезбјеђење аеродрома и да се укрца у авион који је летио из Њујорка у Чикаго. У току лета спроводи свој план у дјело, тако што посади лета саопштава да је наоружан и приморава их да поступају по његовим наређењима. По слијетању у Чикаго, Никола приморава тадашњу САД да приземље све војне и цивилне ваздухоплове, диктирајући своје услове. Захтијевао је од америчких власти да ослободе из затвора попа Стојиљка Кајевића, истакнутог члана СОПО-а, како би Кајевић пошао са њиме авионом за Београд.
Николина намјера је била да попут јапанских пилота „камиказа“ изведе самоубилачки напад авионом на зграду тадашњег Централног Комитета Комунистичке партије Југославије у Београду. Поп Стојиљко Кајевић му је био потребан како би лакше пронашао зграду ЦК КПЈ, обзиром да је иста изграђена након Николиног бјекства из Југославије, па самим тим није знао њен тачан положај.

Међутим, поп Кајевић је одбио Николин позив да му се придружи и остао је у затвору. Иако разочаран оваквим Кајевићевим поступком, Каваја ипак одлучује да иде до краја. Показујући добру вољу да сачува животе путника, одлучује да из авиона у Чикагу пусти све путнике. Са пилотом и копилотом (у међувремену им се придружује у авиону и Николин адвокат), Каваја се враћа за Њујорк. Након допуне горива, авионом прелазе Атлантски океан и након упозорења да ће над Великом Британијом бити оборен од стране британских ловачких авиона, Никола Каваја одлучује да се приземљи у Ирској. Ова земља није имала потписан споразум са САД о екстрадицији, па се Каваја надао да тако неће бити изручен америчким властима. Ипак, ирске власти су га одмах ухапсиле и испоручиле америчким службама безбједности.

Никола Каваја је у судском поступку који је пратио огроман публицитет и интересовање читавог свијета осуђен на двије доживотне робије и 65 година затвора. Заједно са њим, на вишегодишње казне затвора осуђени су и остали чланови СОПО-а (поп Стојиљко Кајевић, Бошко Радоњић и други).

Након скоро 20 година проведених у највећем америчком затвору „Нови Алкатраз” (од тога скоро 18 година у самици), Никола Каваја је 1997. године депортован за Београд. Одмах по доласку у Београд се ставио у службу националних снага како би својим знањем и способностима помогао у обуци и организовању паравојних јединица које су жељеле да се боре против снага ОВК на Косову и Метохији. Међутим, тадашње власти СРЈ нијесу имале разумјевања за овакве Николине намјере и планове.

У чувеној акцији Сабља (март 2003. године) након убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, Никола Каваја је ухапшен и испитиван. Након неког времена је пуштен из притвора. Све до своје смрти наставио је да својим духом, радом и говорима освјежи српске националне снаге, позивајући васколико Српство да престане са партијским подјелама и да се уједини под један барјак. Чврсто је остао вјеран својим ставовима да су комунизам и његови остаци највећи непријатељи Српства.

Од доласка у Србију, на основу његовог свједочења, објављене су његове двије аутобиографске књиге – „Командос” и „Синови издане Србије”. Никола Каваја је умро новембра мјесеца 2008. године. По сопственој жељи сахрањен је на Цетињу.