Сакупљање грађе за књигу о Небојши Глоговцу био је озбиљан подухват који је дуго трајао.

„Ја сам то време провео на некој вртешци сећања, истражујући живот, детињство, младост, средовечност, па и смрт Небојше Глоговца. Разговарао сам са седамдесетак људи од којих се на крају четрдесетак нашло у књизи“, рекао је, гостујући у Београдској хроници, Александар Ђуричић. 

Међу онима који су говорили за потребе писања књиге су његове колеге, професори, чланови породице, кумови, другари из детињства, млади глумци којима је Небојша био идол…

Свим тим људима, како каже аутор књиге под насловом Глоги, заједничка је – јака емоција.

„Никад ми се није десило да се, радећи нешто, толико смејем и плачем. Није то патетични плач, него сузе изазивају смех, а смех изазива сузе, и онда је то неки колоплет емоција који сам осетио код скоро свих саговорника“, искрен је Ђуричић.

Ђуричић је поделио један детаљ из живота глумца, који је такође описао у књизи, а реч је о стопирању из Панчева.

„То стопирање је било свакодневно. Тако су се уметници из Панчева деведесетих пребацивали у Београд и враћали. Најпознатији стопери из тог периода су Ашхен Атаљанц и Небојша Глоговац. На томе су касније градили неки каснији пријатељски однос. Ашхен је доста причала о томе. И оно што је занимљиво је да је на том месту освануо графит ‘Боље на допу него на стопу'“, испричао је аутор књиге.

У књизи се доста говори и о филму Клопка. Редитељ Срдан Голубовић је сведочио о роли Глоговца у том остварењу. Коментарисао је сцену за коју није постојао договор да у њој Глоговац плаче, ипак, то се десило, и настала је антологијска сцена у којој учествује и Наташа Нинковић.

Књига такође истражује и збивања иза кулиса када је реч о Небојшиним и филмским и позоришним улогама, од прве у аматерском панчевачком позоришту, па до последње у Хамлету и Уставу Републике Рајка Грлића. Говори се и о улози у представи Шине, као и у филму Буре Барута.

„Мешају се негде уметност и живот, осећај за хедонизам и авантуру Небојше Глоговца – преплићу се“, додаје Ђуричић.

Небојша је волео тавле, чувену игру старију од шаха , моторе, кафану.
Књига садржи, између осталог велики број фотографија и личних рукописа Небојше Глоговца.

„Шта год да је волео, он је то волео фанатично. Волео је брзу вожњу, писао је песме, и то од студентских дана. У књизи су први пут објављење неке од њих. Бавио се уметношћу и на други начин тако што је рецимо на Калемегдану годинама од дрвета правио скулптуру…“

„Чега год се дохватио, било да је то кување или прављење скулптуре, он је то радио д окраја, пуним гасом, тако је и живео. И то што ми рачунамо временски 49 година, ја мислим да је то много више, да их ту има преко 100 сигурно“, уверен је Ђурићић.

Глоговац је пореклом из Требиња, а Ђуричић је разговарао и са његовим оцем, који је свештеник у пензији.

„Био је Херцеговац. Никола Ђуричко у књизи каже да је, кад год је био у друштву са Глоговцем, имао утисак да су сви из Херцеговине или макар из Невесиња или Требиња“, каже Ђуричић.

Небојша Глоговац на петом сијелу Невесињаца у Београду (Фото: Трифко Ћоровић)

Додаје да му је било потребно снаге да оствари контакт са Небојшиним оцем Милованом, али када се то десило, како каже – све је некако текло, и провео је са њим у разговору неколико сати. Било је то приповедање о историји породице Глоговац и Небојшином одрастању.

Рекао је и да је фасцинантно како исконски верујући људи имају неки други однос према животу па и према смрти.

„Током тог вишесатног разговора, ја скоро да нисам видео ни једну сузу у очима тог човека већ неки понос, и неко задовољство што може да говори о свом сину“, казао је Ђуричић.

РТС