• У сриједу, 20.фебруара, у сали београдске општине Стари Град, одржано је представљање књиге Часлава Копривице Српски пут: Искуства разабирања истиноликости у недоба дубоке смутње.

О књизи, коју професор Копривица посвећује мојем, за својим путем и даље трагајућем народу, говорили су професори Милан Брдар, Мило Ломпар и Милош Ковић, као и њен аутор. Излагања угледних представљача (Ломпара и Ковића) и аутора књиге, овом приликом, преносимо у цјелости.

Мило Ломпар: Дубоки ангажман ове књиге испуњава сусрет вечности и времена

Обимна и обухватна књига Часлава Копривице може да се прикаже и на начин како се говори о грађевинама: хоризонталним и вертикалним прегледом. Хоризонтални преглед би подразумевао њене теме, које су груписане у одређене одељке и он би нам могао показати како аутор прелази са једне на другу тачку наше јавне свести и онога што испуњава духовну ситуацију нашег времена у два вида: с једне стране, времена које обележава свет у целини у којој постојимо, па самим тим даје елементе европске и светске ситуације у њеним дотицајима са оним што одређује нашу ужу ситуацију и ту показује једну врсту различитих типова свог ангажовања. Она се састоји од једног броја текстова који имају снажан полемички набој, који су усмерени на директно дејство, изражавајући нешто што је у природи интелектуалнога ангажмана: јасан, одрешит и – у сваком погледу – препознатљив став. Тај став у неким од питања наше националне егзистенције, било да је она историјска, дакле, да се посматра у неким временима која су нам претходила, било да је она актуелна, да дотиче нешто што се догодило непосредно у времену у ком смо били сведоци, дакле, у оба случаја појављује се као битан елемент духовног профила свог аутора. Такође, сваки одељак књиге је спојен и са једном врстом настојања да се она контекстуализује у ширим склоповима: прво су то склопови светскоисторијски, дакле односи сила унутар наше епохе, да би у последњим поглављу они попримили облик теоријских склопова у којима се појављује нека од најзначајнијих супротица данашњег стања свести савременог човека. Та врста разлике коју аутор подвлачи има наравно једну врсту различитог жанровскога говора. Неки од ових текстова су се појављивали у медијима који су упућени на ширу комуникацију, неки су се појављивали на порталима и медијима који имају изразиту теоријску профилисаност, па самим тим видимо да се аутор служио и различитим типовима говора, и у исто време, различитим представљањима својих тема и заокупљености.

У вертикалном пресеку могли бисмо да потражимо структуру ауторове мисли и на неки начин сагледамо књигу као нешто што конституише саму, не само интелектуалну позицију, него и слојевитост мисли њеног аутора. Тако бисмо могли да издвојимо, у првом слоју, нешто што обележава политичку ситуацију као стварност једног живота: дакле, о ономе што је пука догађајност на коју аутор реагује, попут рецимо ситуације у Украјини, попут спаљивања људи у Одеси; дакле, једна врста конкретног догађаја који представља исечак једне стварности, која побуђује емотивну, а преко емотивне, води у неку врсту мисаоне артикулације. Дакле, тај слој је препознатљив, даје динамику текстовима који представљају садржај ове књиге. Други слој би подразумевао културну ситуацију. Врло често, у књизи, видимо да аутор снажно контекстуализује политичку стварност њеном културном условљеношћу, дотицајем културних модела, нечега што би припадало ширем склопу дејстава унутар којих се одвија једна политичка стварност, и ту можемо препознати неке од репрезентативних топоса културне ситуације. Опет, те топосе можемо препознавати у два регистра: унутар светског регистра, на пример, тамо где аутор снажно, критички тематизује проблем хедонистичке културе, дотиче њену могућност за оно што би било стваралаштво, односно немогућност за такво нешто, њену патвореност и у исто време снажно наглашава њену везу са потрошачким друштвом, понекад употребљавајући синтагме високог емотивног набоја, попут рецимо „потрошачко крдо“. На тај начин ми видимо да једна критика културне ситуације и критика културне свести обележава шири хоризонт о чему он говори.

С друге стране, у појединим текстовима аутор врло снажно осветљава мањкавости српске културне ситуације у два регистра: с једне стране у савременом регистру, прелазећи често у садржаје културне политике, указујући на одсуство какве савремене културне оријентације у нас и, с друге стране, на неким местима даје врло продорну историјску контекстуализацију такве стварности говорећи о унутрашњим, иманентним ограничењима културне свести у нас у дужем ходу времена. Тако, рецимо, снажно тематизујући проблем односа према раду, положаја рада у предмодерном и модерном схватању у нас, тако да он ту дотиче једну врсту културнога модела који се налази у некој врсти другог слоја његових размишљања. У трећем слоју појављује се прави филозофски профил аутора: једна врста настојања да се филозофски, не само тематизује него и заснује нешто што се у културном или политичком слоју разматрало на такав начин да је ово филозофскō било засенчено.

Ту има неколико текстова високе теоријске носивости, који тематизују однос према традицији, постављајући дубоко сидро на питање да ли је могућ живот без традиције, где се традиција поставља унутар хоризонта самог живота, и унутар једне разлике која је позната, а коју он снажно обележава: да брига за конкретан, индивидуалан појединачни, живот, оно што би била формула радикалног индивидуализма, представља у исто време израз одсуства бриге за живот као такав, за нешто што надилази појединачног човека и уклапа га у неку врсту ширих низова, трансцендује његову егзистенцију. У једном поглављу, у којем аутор покушава дати један, за њега очигледно битан, одговор на питање односа родољубивости и умности, који је ту детаљно изложен, он покушава да нађе одговор на питање како сместити патриотизам, како оправдати патриотизам са рационалног становишта. Дакле, то је кључно што аутора овде интересује: како нешто што је умно и само по себи универзално, неподложно било каквим посредовањима нечим посебним, довести у везу са нечим што патриотизам јесте и обележава једну врсту опредељења или оданости нечему што је по дефиницији уже и партикуларно. У том односу између партикуларног и универзалног, аутор снажно наглашава ситуативност, једну чињеницу која је од битног значаја зато што она показује да се не може овај универзални пробој остварити унутар рефлексије чак без извесног посредовање које је практично везано за културно посредовање, и ја сам овај његов текст читао у контексту савремене, већ деценијама трајуће полемике, која се на светској сцени одиграва између такозваних универзалиста и културалиста – између две оријентације које играју улогу у размишљањима о духовној ситуацији нашег времена и чак дубљим засадима који се ту могу наћи.

Аутор не бежи од тога да искаже свој став: то је нешто што је за њега карактеристично и то показује извесну етичку усмереност његове мисли: како политичког тако и филозофског става и он се може на одређеним местима врло прецизно реконструисати. То је било мени најзанимљивије у читалачком смислу, зато што то показује драму савременога тренутка. Аутор, на пар места, користи једну реч, која ми се чини да битно одражава наш савремени тренутак: то је нихилизам. Та реч битно изражава искуство нашега времена, искуство радикалног индивидуализма и све што би се одатле могло извести и питање које се поставља јесте како се може утемељити (а аутор је апсолутно опредељен за то) став и у сазнајном и у рационалном смислу, упркос овој нихилистичкој стихији која испуњава садржаје нашег искуства.То питање има свој теоријски и свој практични значај. У теоријском смислу, аутор на више места говори о врло драматичној чињеници одсуства трансценденције и напуштања трансценденције унутар човековог света, било као нечега што одређује односе између људи, било као нечега што одређује сам човеков појединачни живот, и то питање је увек повезано са нихилистичким хоризонтом. То је питање које представља нешто што би било од значаја за сам ауторов духовни профил. Дакле, да ли је могуће успоставити нешто чврсто, говорити о нечему што би било суштинско, унутар једнога света који на известан начин не признаје никакву трансценденцију? То је питање које се судбинском сенком надвило над нама и које је аутор умногоме тематизовао садржином своје књиге. Такође, оно што је битно и што дотиче њено питање у практичном смислу јесте један цитат из ове књиге које показује везаност теоријских засада ауторове мисли са практичним извођењима у њој: „Коначно, претпоставимо, чак хипотетички, иако видјесмо да је тако нешто немогуће тврдити: да се КосМет никада неће моћи повратити. Али, макар га никад и не повратили, ако пристанемо, ако, наиме, пристанемо на пристајање, ако његово отимање признамо неповратно свршеном стварношћу, као нација ћемо бити збрисани, најприје морално да бисмо затим, закономјерно, били и идентитетски дотучени. Због самога опстанка нас као народа у било којим границима, нарочито због ‘будућности наше деце’, морално је обавезно не пристати. Пристанак би значио да сами учествујемо у својем брисању из повијести и из укупног постојања.“ Видимо да аутор временитост (коју ће поставити у есеју о Принципу) види управо у одвијању живота, или у ономе што он говори да је кајрос историјског времена као сусрет вечности и времена. Он наводи цитат лекара који је, видевши Гаврила Принципа у једној ћелији, рекао: „Био је чиста апстракција, сама идеја.“ Одатле користећи једну метафору, показује како један живот, како један конкретан човек, како једно тело може да постане део нечега непредстављивог, а само да буде телесно и пропадљиво. Дакле, тај кајрос, тај сусрет вечности и времена, јесте нешто што је испунило дубоки ангажман ове књиге.

Милош Ковић: Српски пут је у освешћивању сопствене историје

Шта је најзанимљивије у овој књизи? То су два питања која аутор поставља већ у предговору. Прво питање, које ја зовем питањем слободе, иако аутор тако не наглашава у књизи, јесте: како живети и делати, односно, има ли смисла ишта делати у условима у којима нам се историја догађа и у условима у којима нам се сада догађа – што није завршено као нешто што нам се догодило прије сто или двесто година чиме можемо да овладамо, да га затворимо у корице у једне књиге? Или, што би историчар једноставније рекао: Шта је претежније: слепе силе историје (закони историје, у позивитистичком или марксистичком смислу, или Божија воља) или је претежнија слобода, односно одговорност појединца? Има ли смисла философија ангажовања (то је наслов још једне књиге Часлава Копривице)? Можемо ли ишта да променимо или је на нама само да трпимо ударе „слепих сила историје“ и да се затварамо у своја мала склоништа, да у њима пишемо своје књиге, чувајући своју академску невиност и објективност; или, ући у арену и испробати in vivo суочавање са тим силама ? То је питање философије историје, питање смисла онога што се догађа, односно питање има ли смисла учинити нешто. Одговор Часлава Копривице је јасан, а ви знате ко је Часлав Копривица, шта он пише и оно што ради. Ја имам част у саучавању са историјом да будем саборац Часлава Копривице, и због тога сам посебно поносан. Али, опет, због тога не могу бити сигуран шта је мој став, а шта је став аутора књиге. Како, што Часлав каже: «стећи објективан увид у нешто што се сада догађа, што је тако неухватљиво као историја.» ( Он говори о ономе што је сада и овде, а ја ћу додати да је исто тако неухватљиво оно што је било 1903, 1941, 1389).

Затим долази друго питање које сам најавио: то је питање истине. Да ли смо кадри да сагледамо истину? Он не поставља питање има ли истине или је нема, него питање колико смо у стању до ње да дођемо; односно, да дођемо до онога што он назива истиноликошћу. Да ли можемо да јој се приближимо? Зашто доћи до истиноликости, осим због онога за што је природно заинтересован један философ или историчар? Да бисмо послужили отаџбини! И да бисмо помогли свом народу! Одакле сад то? Просто, увидом у стварност, у истиноликост, у чињеницу, не само да помажемо појединачним егзистенцијама, јер пре сваке акције, без обзира на то какви вас завети или, неко би рекао «митови», носе, морате имати увид у реалност ситуације. То је и служење отаџбини. То је истинско родољубље. И то је оно како служење отаџбини дефинишу генерације српских интелектуалаца много пре Часлава Копривице. Дакле, доћи до истине или до истиноликости – због истине, али и да би се послужило нечему што је изнад нас, уз увид и прихватање свих ограничења и условности, тежине стицања објективног увида у оно што се око нас догађа, односно увида у све оно што станује у нама, а то су су слабости и предности које носимо са собом. Према томе, ово није глорификаторски увид у стање српске нације. Напротив!

Шта подразумева потрага за истином? Пре свега, суочавање са неколико питања у овој, иначе, беспрекорно скројеној књизи, која је архитектонски врло кохерентна, јасна и прегледна. Погледајмо садржај, поглавља књиге: Косово и Метохија, Српска, Црна Гора, Српска Крајина и Хрватска, Ми са собом, са другим, против себе, Поглед унаоколо – жаришта у жижи, и Философија српске ситуације, видећемо да Часлав Копривица не избегава ниједно питање. Тако, у књизи, имамо чланак о Сребреници, чланак о генералу Ратку Младићу, о геноциду на Србима, као и текст „Ко је Црногорац?“ . Какав је то идентитет у Црној Гори, а он га зове дукљански, док ми још не знамо како то да назовемо. У публици, вечерас, имамо човјека коме је забрањен приступ у ту «слободну», НАТО-државу.

Као што доликује, прво поглавље књиге посвећено је Косову. Оно је, како аутор каже, најдубље и најзначајније: то је ипак, питање смисла. На почетку косовске теме стоји чланак који је аутор написао непосредно после напада НАТО-пакта на Србију, под насловом: Срби и Запад – зашто смо у рату? То је питање свих питања у потрази за истином, питање односа Срба према Западу. Иако је појам Запада конструкт, иако је изнутра некохерентан – и како аутор каже: «Шта је то Запад? Које су то земље ‘Запад’?» – то је питање свих питања. Одакле долази то дубоко усађено осећање инфериорности српских елита, мање српског народа, мада су и српске елите српски народ, односно одакле долази то дубоко усађено осећање непријатељства или неразумевања Срба, које долази из најгласнијег дела јавног мнења на Западу? Шта је иза тога? Аутор се и не бави толико осећањем инфериорности, а то је питање свих питање, питање инфериорности српских елита, јесте питање из којег проистичу питања односа према Косову и свему осталом. Њега занима питање непријатељства Запада према нама. Зашто? Аутор одговоре даје на више нивоа. Ту је однос Запада према Русима и виђење Срба као «малих Руса». Шта је иза појавности, иза пропаганде? Антисрпска пропаганда из деведесетих чије пропламсаје видимо и данас, аналогна је историји антисемитизма, у западном искуству и свему ономе што носи историја Запада кроз векове. Кад Копривица поставља то питање, он одлази иза појавности и уочава дубоко укорењене културне или цивилизацијске предрасуде. Ја бих томе, ипак, додао и религијску позадину, насталу у прошлим вековима, и пре крсташких ратова; али, свакако, у доба реформације, односно у доба великих верских ратова, који су овде почели у XIV веку, са доласком Турака, у томе лежи кључ. Из тога проистиче и спремност да вам предавања о моралу држе нације чија је историја почела геноцидом. Притом, мислим на Сједињене Америчке Државе, или на суседну Хрватску. Како се, дакле, долази у ситуацију да се примају лекције од оних нација које намећу ову тему, и који путем наметање теме геноцида који су Срби „починили“ деведесетих година, покушавају да одговоре на питања која им поставља сопствена историја. Да ли су у корелацији процеси ударања жига Србима као оне нације која је „починила геноцид“, и процес умањивања жртава у Јасеновцу, односно поништавање сећања на геноцид у НДХ ? Или је то просто само хронолошка подударност. Не бих рекао да су само хронолошки блиски.

Ту има читав низ отворених питања са којима се Часлав Копривица суочава и то је један од разлога зашто волимо да читамо његове текстове. Он ниједну тему не избегава, на питања одговара директно како мисли и осећа, а на читаоцу је да то уважи или не уважи, односно да ступи са њим у дијалог. Ова књига јесте позив на дијалог. У последњем поглављу, у форми разговора, сажета су питања Српског пута: како скренути ток историје, односно, где је српски пут? Између Запада и Русије? Ту Часлав Копривица нема много дилема: то није позиција некритичке русофилије, то је позиција реал-политике кад су у питању међународни односи, али и позиција некога ко каже да се ми, у овом тренутку, можемо ослонити само на Русију. Али где је српски пут? Српски пут је, по његовом мишљењу, а ја се у потпуности слажем, у освешћивању сопствене историје, у «суочавању» – баш онако како нам се препоручује годинама – са историјом. Он каже да је потребно освешћивање нашег средњег века, онога што је наше премодерно искуство – а ја бих додао да треба да се суочимо и са искуством из времена турске окупације – и да је ту један од кључева тих, наизглед, затворених врата (алузија на врата Смедеревске тврђаве на корицама књиге – прим. Р. Ц.), испред којих чекамо да на њих падне сунчев зрак који би нам осветлио пут. Ја бих додао да је то пут Светог Саве и Светог кнеза Лазара, односно суочавање са чињеницом да се ова нација почела стварати у средњем веку. Стога треба изаћи из онога што смо шездесетих, седамдесетих или осамдесетих учили у школи да је нација нешто што је настало у XIX веку са индустријском револуцијом. Данашња теорија нације то више не тврди – говори се о етнијама, о протонацијама, али и о нацијама. Водећи теоретичари о томе говоре. Управо је српски пример пример настанка нација у средњевековљу, a теоретичари нације, попут Ерика Хобсбаума и Ентонија Смита, српску нацију управо тако посматрају. Морамо освестити чињеницу да је ова нација уоквирена у крилу Српске православне цркве: култова, предања, наслеђа, и практично, ја бих, позивајући се на Жарка Видовића, рекао да је обликована у добу Пећке патријаршије. Аутор напомиње да то не значи одбацивање онога што је римокатоличко искуство српског народа, нити књижевности настале латиницом, која је такође српска, нити онога што је исламско искуство историје српског народа. Дакле, признавање чињенице да је ова нација настала у крилу Православне цркве, а онда се гранала у различитим правцима, нарочито од времена Доситеја и Вука, не сме да значи одбијање онога што је живот на границама три царства: Османског, Хабзбуршког и Венеције (која је, додуше, република, али је истовремено, у извесном смислу, империја), што подразумева «контактни модел српске културе» о којем говори и пише Мило Ломпар. Дакле, свест о томе да је ову нацију створила светосавска, национална Црква не подразумева одбијање онога што је модерност, о чему пише Часлав Копривица. Познати су многи модели нације који се заснивају на традицији и укорењавању и то не значи одбијање онога што је исламско и римокатоличко искуство. Али, оно такође, подразумева суочавање са геноцидом који је овај народ претрпео, и питање које опет Часлав Копривица поставља јесте: „Можемо ли очекивати геноцид у будућности?“, на које он, уколико ништа ми не предузмемо, одговара потенцијално позитивно. Све то подразумева један искрен став, суочавање са сопственом историјом и то је, заправо, потрага за истином.

Часлав Д. Копривица: Српско историјско искуство између дневне повијести и уоквирености вјечним

 Све што напишемо и кажемо говори о нама, а књиге можда више него наше ријечи.

Поменуто је оно што сам написао на једном мјесту у књизи, да је оно понајвећма људско у човјеку над-људско, и Милан је то сасвим добро повезао с Његошем. У једном тексту о Његошу, који није ушао у ову књигу, заступам, не непознату тезу да је Цетињски усамљеник на дубок начин реципирао и пребличио платонско искуство. Мисао да је понајвећма људско – над-људско платоновска је par excellence. С друге стране, добро је позната, опет платоновска, а са нићу-водиљом ове књиге, слободом, повезана мисао – да је слобода свједочење, потврђивање добра. А Добро, према Платону, то је оно што се налази „с оне стране бића“, оно надсуштавено. Надаље, слобода је – исказ Макса Шелера – „протест против фактичности“, дакле онога начина егзистенције на чијем се обзору не налази ишта на надилази пуко постојање, оно што само и напросто претрајава. Какве везе све ово, сва ова философија, има са књигом гдје се говори о „српском путу“? Српски пут је врста пута оних којима је више од половине живота протекло у ономе што се зове «ова ситуација», о стању у перманентне привремености, живљења од данас до сјутра, у смислу да не знамо шта може колико сјутра да нам се деси. У једном тексту о Његошу који није ушао у књигу, ја сам поменуо да је типска ситуација црногорске повијести у временима успостављања језгра потоње српске државе била та перманентна привременост. Ми поново живимо такву ситуацију. Дакле, као и у вријеме нашега, турским упадом у нас изазванога бездржавља, а затим мукотрпно извојеванога предржавља, ми се налазимо у стању „пуке фактичности“, тј. само формалне, увелико, и у погледу простора и суштине не само омеђене него и угрожене слободе, такве слободе у којој се не може уживати у ономе што заиста јесте слобода. Као и у турско злодоба, ми ни данас – због невоља спољњих околности и спољње моћи, која нас угони у баналност живљења у фактичности – нијесмо заправо слободни, ни као народ-заједница нити, а самим тиме, као њему/њој припадајући појединци.

Ту ситуације акутне привремености, гдје се испод површи и привида дневно-појавнога таложи оно што ће остати, у једном разговору назвао дневном повијешћу, повијест савременог тренутка, повијест која се „искива“ свакодневно. Она се дешава, операцоинализује путем тзв. «дневне политике». Познато је шта је «дневна политика». А шта је дневна повијест? Она се дешава паралелно са првом, односно путем ње. Притом у самом у тренутку збивања нечега дневнополитичкога не може са сигурношћу знати шта ће од њега остати као оно (дневно)повијесно; а то што остане, да парафразирам Андрића, баш то и само то је традиција. Ми никада не можемо знати шта је заиста, суштински, повијесно релевантно од оних дневних вијести које су «ударне», а обично, посебно код наших, неслободних и непросвјећених медија, вијести које њима нијесу ударне, управо су индикативне за оно што је инклинација некога или нечега, што ће преостати као сљедећи камен који трасира сљедећи корак у повијесном путу.

Будући да је тешко говорити о ономе што ће остати иза нашег времена, ја то, такав говор, што „запрема“ највећи дио ове књиге, нијесам могао назвати истином, већ сам означио појмом „истиноликости“, чиме се опет, позивам на Платона. Када говоримо о повијести која се дешава у нашем времену – а она се увијек дешава – ту немамо дистанцију накнадности која нам омогућује да сагледмо шта је од дневних догађаја преостало. Ипак, ја сам себи, по некаквој теоријској „дрскости“, дао право да покушам да говорим о ономе што ће остати из овога нашега времена. То је јако тешко, и зато сам морао да нагласим да је овдје не говорим истину, већ само покушавам да јој се примакнем – у виду некакве истиноликости.

Зашто ја овдје сада говорим о Платону и философији, ако је у овој књизи ријеч о томе како сам ја, као Часлав Копривица, посљедњих двадесет година доживљавао и проживљавао наше савремено повијесно искуство? То није само стога што је Платон мени иначе близак, или само стога што је он протејска фигура укупне философије, већ зато што сам сматрао да ми је дужност – не као философу, него као некоме коме би требало да је стало, не само до отаџбине, не само до части, не само до онога што буди „ирационални“ дио душе, него као и неко коме је стало до истине, да „положим рачуна“ о томе шта је то што ја волим. Ја немам никакве сумње да у овом свом суочавању са оним што је српско моја љубав према својој отаџбини претходи мом теоријском ставу, и мојем теоријском етосу. Но ја сам сматрао да морам да положим рачуна о својој љубави. Имате Ничеа који каже да према повијести треба бити безобзиран, да треба само гледати корист и штету од онога чиме се притом бавимо, да треба бити потпуно бескрупулозан према ономе што тумачимо. С друге стране, имате такозвани „непристрасни став“, и сваки пут када то чујемо треба да будемо на опрезу. Данас има све мање теоретичара који претендују на непристрастност – вјероватно стога што су због Ничеа, Фукоа и осталих изашли на лош глас. И заиста, често се иза наводно непристрасних, крију се веома пристрасни. Стога је поштеније рећи: „Jа сам пристрасан“, него се крити иза ореола „независног интелектуалца“. Дакле, покушао сам да положим рачуна о својој љубави – едабих убиједио и себе да оно што волим, а то је моја незамјењива отаџбина, коју сам заволио много прије него што сам постао мислеће створење, заиста завређује љубав. Ту, наравно, имате једну иманетну замку. Што би рекле колеге које се баве науком о књижевности, постоје „романи с тезом“. Ово је „књига са тезом“ – ја волим своју отаџбину, и покушавам накнадно да образложим да то има смисла, да она јесте достојнна љубави.

И зашто је то тако? Чули смо овдје нешто о слободи и истини. Ми смо били веома наивни када смо не тако давно, деведесетих, говорило се, са наше, српске стране, да ће „истина сама изаћи на видјело“. То не само што није савремени став већ он не приличи ни модерности – то је чак предмодеран став, будући да се ту полази од тога да је истина једна и суштаствена и да не могу представљања/репрезентације да је кривотворе, без обзира на то шта мислили и чинили „мангупи“ ма са које стране – конкретно прије свега с оне стране Канала и Атлатника (мисли се на „креирање става“ о југословенској кризи у англо-америчким медијим – прим.Р.Ц.). Истина очигледно, није сама изашла на видјело, истина себи није нашла пут, зато што немате људе који истину схватају као нешто што треба препознати, као оно што постоји по себи, али зато имате добро плаћене мангупе који је неуморно конструишу. Толико, засад, о истини.

Слобода је, како рекох, једна од кључних тема наше, српске повијести. Зашто? Зато што је никада нисмо имали: никада довољно, никада заправо, никада за све наше сународнике. Такозвани „златни периодни“ наших држава трајали су у најбољем случају по два-три нараштаја. Ми смо имали срећу и несрећу да се скућимо на нечему што је опште. Слобода је општа ствар. Зашто је лако бранити српску ствар? Зато што ми бранимо нешто што је схватљиво и пријемчиво свима, или би макар требало да буде. Баш због тога што смо имали ту срећу да оно што нам је специфично буде блиско нечему што је опште – а то је наличје првога – ми смо увијек изнова морали да страдамо за нешто што се на другим мјестима подразумијевало. Неки народи су се „прошуњавали“ кроз своју повијест, па су добијали и државе без метка, са пола ријечи, а нама се ни данас не дâ да имамо државу.

Једна ствар која треба да буде трајно искуство мишљења уопште, јесте Кантова реченица да је извор невјероватног неморала кад се тврди да нешто важи у теорији, али није тако у пракси. Он каже: теорија која не важи у пракси – не ваља, што значи да треба даље трагати за теоријом која је „добра“ у пракси. Ово говорим због једне важне ствари, која је једна од црвених нити ове књиге: ако смо ми толико страдали и пострадавали због настојања да успоставимо своју државу, то није стога што не ваља, што је тобоже било погрешно жртвовати се за своју државу. Није наш проблем што смо страдали покушавајући да створимо своју државу, него што је (joш) нијесмо створили. Као што теорија треба да тежи да буде практично примјењива док то не постане, тако и ми треба да покушавамо да створимо државу док то једном, коначно не успијемо. Нажалост, један народ који има хиљадугодишњу повијест и даље се налази у ситуацији да тек мора да ствара државу. Кад кажем „држава“, не мислим на то да тај народ да има неку државу која се тек зове „Србијa“, и која, са званичних мјеста, сада покушава да се „разграничи” од себе саме (тј. од Косова и Метохије), да се разграничи од здраве памети, већ на ону државу која одговара самосвијести српскога народа, а што је функција његовог тијела. Тијело једнога народа је простор који он запрема, који он реално покрива и тај простор, наравно, увелико надилази територију Републике Србије, коју путем „компромиса“ хоће да „разграниче“ од себе саме.

Шта би била некаква порука за оно што долази? Нас је обликовало страдање; наше искуство кроз повијест је искуство крснога пута. Ми понекад нијесмо ни свјесни шта нам се десило, па наша свијест о нашој повијести понекад не досеже до нивоа оне величине која се некада збила у прошлости. Понекад те епизоде заборавимо, а камоли да разумијемо њихов вјечни смисао. Ако страдате, посебно ако толико често страдање – а готово читава наша запамћена повијест – а нема разлога да држимо да би и са незапамћеном могло бити другачије – повијест је страдања. Народи-страдалници знају да страдање оптерећује. Морате наћи начина да прерадите искуство патње Ако само понављате «Ми смо жртве», ако од тога не покушате направите смисао – не стога што човјек има «потребу за смислом», ако од онога што је фактички присутно у нашој плоти, у нашим грудима, чак и када је потискујемо, заборављамо, ако то не преосмислимо, тада ће та патња постати активни бесмисао који би нам могао онемогућити да будемо ти који јесмо.

Друга ствар, Косово, то је заправо исто што и првга константа наше патње, само што је «сигуирано» у један «догађај» – иако то није тек један догађај, већ непролаз. 1966. године, на педесетогодишњицу Мојковачке битке, њени времешни учесници су говорили једни другима: „Ми смо мислили да је опет Косово.“ То није било зато што су то били људи слабе свијести који нијесу знали да је то прије много стољећа прошло. У суштинском смислу, вјечног, непролазног кајроса они су добро препознали образац. Више није било Косово поље, већ Мојковац, више нијесу били Турци, већ Аустро-Угари, али то је била суштински та ситуација. Они, махом неписмени, учесници Мојковачке битке препознали су архетип, Косовски архетип, онај архетип који не препознају данашњи вршиоци највиших државних функција који су некада били најбољи студенти својих факултета. На питање како су неписмени Срби из Црне Горе 1916. то успјели да препознају, а ови данас, предболоњски студенти, који хоће да нас разграниче од себе, не умију – мени није јасно.

Пошто је Косово синоним за нашу, ево све досад, непролазну патњу, за осмишљавање наше патње, јер се путем ње повезујемо са непролазом, са трансценденцијом, с оностраним, важно је знати сљедећу ствар: Чак и да нам се потпуно помрачи памет и да заиста помислимо да пут ка „бољој будућности“, ка „будућности наше дјеце“ води преко одрицања од Косова – морамо знати шта је Косово толико у нашим срцима – али и у плоти оних међу нама који га изнаше из својих срца и из својих памети – да ми од њега не можемо да се одрекном. Знате шта би нам се десило када бисмо то ипак покушали? Оно што је наше најсуштинскије претворило би се том злоћудном одлуком у страно тијело, настао би духовни канцер, самоубилачко «аутоимуно» обољење, и нас би онда убило оно што нас је понајвећма одређивало зато што смо се одрекли своје суштине. И тада више заиста не бисмо имали будућност, своју будућност.

Приредио: Раде Црногорац