• Уз освећену олтарску икону Светог Ђорђа из пивског манастира и многобројна висока одликовања предака, славски кутак дома познатог специјалисте за неурохирургију и професора овдашњег Медицинског факултета др Александра Кнежевића красе и гусле украшене китњастим дуборезом.

Владимир, један од унука Радула Кнежевића, са перковим гуслама (ФОТО: Младен Булут)

Пише: Младен Булут

Око краљевског грба, у исписаној посвети на заобљеним леђима јуначког оруђа на чијем је врату урезан Његошев стих „Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити“ и са рогатом главом дивојарца од белокости постављеном на самом врху, стоји засвагда утиснут белег који открива да их је од јасена начинио чувени љубински градитељ Видак Ивковић.

Пише, такође, и да их прослављени гуслар и соколски првак Перко Мркајић, у великој захвалности дарује „за успомену националном и просветитељском раднику и брату“ Миловану Кнежевићу.

– Једног дана, биће с почетка 1940, сав упарађен у сликовиту и богату херцеговачку народну ношњу, поврх свега одгоре накићену колајнама као да је поникао из некаквог старог јуначког предања, бануо је у новосадски суд кршни бркајлија и, мада непријављен, затражио да одмах буде примљен код, како рече, уваженог господина главног суца – присећа се Александар Кнежевић приче запамћене још из најранијег детињства.

Догађај се, иначе, веома често са пијететом препричавао у дому његовог оца па га је добро запамтио до најситнијих појединости.

– Но, како је мој отац службено више дана избивао из Новог Сада, Мркајић је обузет својим путем, после подужег премишљања гусле умотане у грубо откано платно, поверио секретару начелника суда, али тек кад се овај, положивши руку на Библију, свечано заклео да ће их неизоставно предати ономе коме су намењене – препричава млађи Кнежевић згоду која није остала непримећена у суду и додаје да се његов отац и Мркајић, на жалост, никада више нису видели нити су ступили у везу иако је судија, веома изненађен и обрадован поклоном, послао препорученои писмо пуно захвалности у Брадину.

Али, како се убрзо заратило, није му било много необично што одговор никако није стизао.

Високи чиновник ондашње Банске управе др Милован Р. Кнежевић, уједно и секретар Новосадске соколске жупе и заменик тадашњег начелника др Игњата Павласа, предусретљиво је издао одобрење које је олакшало Перку Мркајићу, заветнику Прве Петрове петолетке, да несметано хода и броди Дунавском бановином, а обашка је приложио и личну препоруку за његове наступе на соколским смотрама и општенародним слављима.

Али ни то није било све. Мркајић је као изузетни познавалац епске поезије и српске историје, одмах установио да пред собом има најстаријег од пет мушких потомака витеза Радула о чијој је одважности, када је у бици на Бардањоли спасао заставу коју је начас испустио пред њим смртно рањени барјактар Шкоро, или о потоњим јунаштвима учињеним под Скадром у првом и осталим подвизима у оба балканска ратовања, и сам радо и са великим одушевљењем гудио пред онда многобројним окупљеним и задивљеним слушаоцима.

Због исказане храбрости Радулу су припала силна ордења – Ратничког крста, Освећеног Косова, Обилића медаља, а ту часну ниску наставио је његов првенац Милован, матурант никшићке (класичне) гимназије иако је понео само мирнодопска одличја. Јер, он је из пакла заробљеничког казамата у Нађ Међеру, током Првог светског рата, спасао живу главу не због јуначког порекла већ краснописом и знањем туђинских језика због чега је постављен за логорског писара. Потом је, у првој генерацији суботичког свеучилишта, изучио права, а почетком 30-тих година прошлог века, непрестано напредујући у служби, постављен је за начелника Окружног суда у Новом Саду.

Још пре неголи се професионалном сарадњом зближио са адвокатом Павласом, који му је потом био кум на венчању и увек радо виђен гост кад год би са супругом Олгом и кћерком паробродом долазио у Сремску Каменицу да би у летњиковцу на породичном имању Вишњичких често проводио викенде – вели Кнежевић – отац ми је увелико припадао соколском покрету. Тек 1921, на наговор новоизабраног предводника бачких сокола прихватио се тајништва несебично помажући др Игњату Павласу да овдашњу организацију уздигне до најузорније и намногољудније жупе.

Пред сами Други светски рат она је бројала 59.903 вежбача, од којих је само у Новом Саду било 21.438, или дупло више него их је окупљала београдска жупа.

По ослобођењу, преко својих старих бечкеречких адвоката, Милован је настојао да пронађе своје изгубљено кумче, али Павласова кћерка нестала је бестрагом.

Али, да Перко Мркајић одавно више није у животу, да је погинуо на самом почетку рата, такорећи на прагу родне куће у Брадини, часно извршавајући други свој завет – верности краљу и отаџбини – никад није сазнао.

Тако се прекинула још једна нит у ионако убрзаном парању послератне приче о соколима, а да не би сасвим ишчезла Перкове гусле је у аманет оставио најмлађем унуку Владимиру.

Младен Булут