У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д’јете
виђах малу иконицу.
Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.
Ја то онда нисам знао.
Зазир’о сам од аждаје,
Ал’ с аждајом ко се бори,
Осјећ’о сам, јунак да је.
Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе — ја се збуних —
А он рече: ‘Нека, нека!
Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут’
Што љубљаху наши стари.
Ал’ ти н’јеси пољубио
Само хадер — илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца’.
Тако ђедо, ал’ он оде
Већ одавно с овог св’јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.
Ал’ ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ’ не смета
Да србујем како треба.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
