– Јер ми окрећући се Богу и животу са Богом, онда осећамо другог човека. И можемо да имамо ту љубав и осећамо ту љубав према другоме човеку. И милосрђе, осећајност, доброту… све то ми имамо. Имамо онда и саборност или заједницу. Побожност спасава нас и нашу саборност. Имамо љубав, а када имамо љубав не мрзимо никога – каже игуман Василије.
Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: Божић је мало мањи по значају, али по својој части и слави једнак са васкрсењем. Божић је промијенио цијелу васељену. Бог смирава себе, рађа се у пећини, бива положен у јасле као беспомоћно дете. Ту се десила тајна велика, недокучива за анђеле, а камоли за нас људе. Господ је на земљу дошао да би спасао човека. Ако Господ ово предузима ради спасења човека, сигурно човек представља неку посебну, неку велику вредност. Односно човек је најбоља творевина Божија. Човек је лик Божији, створен по лику и по уподобију Божијем. Као да је у њега уткао једну честицу свог божанског бића. Човек је, пре падања у грех, био предодређен за вечно блаженство. Господ је пожалио своје створење, сишао на земљу да би спасао пропалу изгубљену овцу. А то је човек. Господ је сишао је на земљу да би нас поново узнео на небо, да би поново могли да живимо у рају. Узео је на себе грехове читавог човечанства. Бог је тако заволео свет да је сина свога, једонороднога, дао за нас. Са Христом човек може поново да се попење на небо. Тако је човек сад узвишен и изнад анђела и обучен у славу већу него што је била Адамова пре пада.
У Христу је и истина и подвиг?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: Ми, ако смо прави хришћани и творимо вољу Божију и Божије заповести и живимо у подвигу и светим тајнама у цркви, и ми ћемо бити тамо где је Господ и моћи ћемо да се подигнемо на небо. Послушношћу и смирењем почиње нови свет, свет новог завета. Христос долази да спаси народ од греха је је грех извор зла у свету. Господ долази и доноси тај лек а то је опроштење греха. То једино може сами Бог учинити. Само име Исус значи спаситељ или како је народ рекао, Емануил, са нама је Бог. Они људи који уче да Христос није дошао у телу њихова вера је лажна. Уништити грех из људске душе може само Бог. Кад кажемо: „Христос се роди“, онда свакако кажемо и „Бог се роди“. Бог у Христу. Богочовек. Где је послушност и смирење тамо је чистота. Ми чистимо своју душу да би је дух свети посетио. То све се дешава захваљујући Христу који је дошао на земљу. Христу Богочовеку. Дух свети у нама зачиње новог човека, сличног Господу Исусу Христу. Тај је човек сав прожет Богом. Сједињен, обожен и испуњен Богом. До појаве Исуса Христа људи нису знали шта је прави човек. А прави човек је човек без греха који стално живи у Богу. Господ Исус Христос се јавио да покаже какав треба да буде човек пре него што је пао у загрљај ђаволу. Пре него што је погрешио. Прави човек је онај у кога не улазе ни греси, ни страсти ни смрт. Такав је само онај који је испуњен Богом. Да вером у Исуса Христа потрудимо се да постанемо прави људи без греха, испуњени хришћанским врлинама.
Живот у заједници је порука сваког Божића?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: Господ Исус Христос од нас тражи да будемо као он – савршени. Али он нам је дао и силе да то можемо учинити. Када живимо са Христом, осећамо да нам је душа са неба, да је небеског порекла. Живећи са Христом, човек тек тада постаје истински човек. Без господа Исуса Христа истина људска је несавршена, без господа човек не зна ни шта је лаж ни шта је истина. Зато је Господ Исус Христос, дошавши на земљу показао шта је истина, и да је само истина у Богу. Никако ван Бога. Живот човеков ван Христа је непрекидно и мучно умирање. Окружени смо, у савременом свету, злим дусима који покушавају да нас окрену од Бога. Човјек који живи без Христа живи у руглу од живота или сурогату живота. Вера у Христа је прави живот, постајемо јачи од свих смрти. Кад кажемо: „Христос се роди“, кажемо: „Вечни живот се роди, вечна љубав се роди, вечна истина се роди, вечна правда се роди. Божић доноси оно што нико од људи не може дати. Па ни анђели. Рођење Бога у виду човека, преко пресвете Богородице, доноси нам спасење од греха и пакла. У Божићу лежи сва наша нада и љубав. Суштина Божића је да нас припреми, да нас научи или опомене, да је Бог дошао у телу и да ми у својој души и свом срцу морамо да уобличимо Бога, да родимо Бога, да очистимо своју душу. Онда ће Бог да се настани у души нашој.
Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: И сам Божић и припрема за Божић иде преко врлина. Једна од врлина је пост. Ми се кроз пост, покајање и молитву, припремамо да достојно дочекамо Божић. Своју душу треба да очистимо од сваке прљавштине, гријеха и порока. Тако ће дух свети да се усели у нас. Морамо да очистимо слику Божију која се налази у нама, сваки човек се рађа са боголиком душом. Само што ту боголикост сви људи не развијају. Господ нам је кроз пост, покајање, исповест и молитву оставио сва средства да очистимо ту слику запрљану од греха. Кроз очишћење наше душе и сједињење са Богом, захваљујући Христу који нас је помирио са Богооцем, можемо да родимо Христа у својој души. Душу морамо да припремимо, и онда можемо да живимо са Богом.
Јесу ли манастири жила куцавица православља?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: То је увек одржавало наш народ, везивало га, спасавало га. Од када је у манастиру и у Храму почело редовно служење, народ се полако враћа у овај дио Поповог поља и долази у Храм. Долази и народ из шире околине. Они који га посјете кажу да у њему нађу мир, утјеху, као и радост у служби, да у храму осјете благодат Божију. Зато, народ све више долази! Овде је Бог присутан, вера нас је одржала да останемо овде вековима и бићемо још вековима. Вером се напајамо у овим нашим светињама и тако опстајемо. Бог и сила Божија ће да нас чува ако имамо веру. Тако је то када долазимо у наше православне светиње, осјећамо небеску радост, то небо духовно да је сишло и на земљу. То се више осјећа близу светиња и у светињама, али и на цијелој земаљској кугли.
Били сте први повратник у село. Раније сте говорили да би манастир, и бројне љепоте овога краја, могле постати ходочасничка дестинација. Колико људи током године посјећују манастир Завала?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: Једна од савремених аномалија данашњице је туризам. Ми снисходимо том верском туризму јер људи долазе из побожности, долазе у миру, честито обучени и понашају се како треба па то много и не ремети тај манастирски поредак. Али овај савремени туризам, који у манастирима види само зграде, није прикладан за манастире и верске објекте уопште. И то нарушава и мир у манастиру. Корист није само у обилажењу манастира, ако Христа не уобличимо у души, обиласци манастира ту неће ништа помоћи.
Према народној легенди, постанак манастирске цркве везује се за цара Константина?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: Према народној традицији постанак цркве Ваведења Пресвете Богородице везује се још за првог хришћанског цара Константина, који је стигавши у Завалу, и видјевши да је становништво побожно, одлучио да и ту сагради храм. Цар је оставио Богородичину икону на брду Петковица са намјером да му ту буде подигнута задужбина. Другога дана пак пронађоше икону испред улаза у пећину, на месту данашње цркве. Икону су вратили на првобитно место, али се чудесно премештање њено понови и у наредна два дана, те цар увиде да му је сама икона показала место подизања цркве. Најстарији писани документ из 1514. године је потврда о продаји винограда Серафијону, игуману манастирском. Манастиру је дат ферман да се обнови трошна црква његова 1587. године, уз услов да црква не сме бити већа него раније. Манастир је имао богату збирку која је уништена у усташким злоделима током Другог светског рата.
Посебно је значајно што су обновљене фреске из 17. вијека, Георгија Митрофановића, монаха из манастира Хиландар. Колика је и умјетничка вриједност ових фресака?
ИГУМАН ВАСИЛИЈЕ: Фреске су у ствари јеванђеље на зиду. Ове манастирске фреске, просто не можемо да кажемо да имају неку вредност. Оне су непроцењиве. Георгије Митрофановић, је између осталог насликао четири лика Христова, као мало дете, као начелника анђеоске војске, као пантократора и као старца са белом брадом. Ту је предивна слика страдања Христова.
Црква и пећина
Манастир се налази у истоименом селу у источном дијелу Поповог поља, у подножју брда Острог, на око 50 км западно о Требиња. Посвећен је Ваведењу пресвете Богородице. Црква је сјеверном страном увучена у пећину. Уз манастире Житомислић и Тврдош, спада у најзначајније средиште културног живота Херцеговине.
Ратомир Мијановић/Глас Српске
