Гусле, дар соколског првака Перка Мркајића, као реликвију чува новосадска породица Кнежевић
Уз освећену олтарску икону Светог Ђорђа из пивског манастира и многобројна висока одликовања предака, славски кутак дома познатог специјалисте за неурохирургију и професора овдашњег Медицинског факултета др Александра Кнежевића красе и гусле украшене китњастим дуборезом.
Око краљевског грба, у исписаној посвети на заобљеним леђима јуначког оруђа на чијем је врату урезан Његошев стих „Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити“ и са рогатом главом дивојарца од белокости постављеном на самом врху, стоји засвагда утиснут белег који открива да их је од јасена начинио чувени љубински градитељ Видак Ивковић.
Пише, такође, и да их прослављени гуслар и соколски првак Перко Мркајић, у великој захвалности дарује „за успомену националном и просветитељском раднику и брату“.
– Једног дана, биће с почетка 1940, сав упарађен у сликовиту и богату херцеговачку народну ношњу, поврх свега одгоре накићену колајнама као да је поникао из некаквог старог јуначког предања, бануо је у суд кршни бркајлија и, мада непријављен, затражио да одмах буде примљен код, како рече, уваженог главног суца – присећа се Александар Кнежевић приче запамћене још из најранијег детињства.
Догађај се, иначе, веома често са пијететом препричавао у дому његовог оца па га је добро запамтио до најситнијих појединости.
– Но, како је мој отац службено више дана избивао из Новог Сада, Мркајић је обузет својим путем, после подужег премишљања гусле умотане у грубо откано платно, поверио секретару начелника суда, али тек кад се овај, положивши руку на Библију, свечано заклео да ће их неизоставно предати ономе коме су намењене – препричава млађи Кнежевић згоду која oномад није остала непримећена у суду и додаје да се његов отац и Мркајић, нажалост, никада више нису видели нити су ступили у везу иако је судија, веома изненађен и обрадован поклоном, послао препорученои писмо пуно захвалности у Брадину.
Високи чиновник ондашње Банске управе др Милован Р. Кнежевић, уједно и секретар Новосадске соколске жупе и заменик тадашњег начелника др Игњата Павласа, предусретљиво је својевремено издао одобрење које је олакшало и омогућило Перку Мркајићу, заветнику Прве Петрове петолетке, да несметано хода и броди Дунавском бановином, а обашка је приложио, пуну хвале, и личну препоруку за његове наступе на соколским смотрама и општенародним слављима.
Али ни то није било све. Мркајић је, као изузетни познавалац епске поезије и српске историје, одмах установио да пред собом има најстаријег од пет мушких потомака витеза Радула о чијој је одважности – када је у бици на Бардањоли спасао заставу коју је начас испустио пред њим смртно рањени барјактар Шкоро, или о потоњим јунаштвима учињеним под Скадром у првом и осталим подвизима у наредним балканским ратовима – и сам радо и са великим одушевљењем гудио пред онда многобројним окупљеним и задивљеним скушаоцима.
Због исказане храбрости Радулу су припала силна ордења: Ратничког крста, Освећеног Косова, Обилића медаља, а ту часну ниску наставио је његов првенац Милован, матурант никшићке (класичне) гимназије иако је понео само мирнодопска одличја. Јер, он је из пакла заробљеничког казамата у Нађ Међеру, током Првог светског рата, спасао живу главу не због јуначког порекла него краснописом и знањем туђинских језика због чега је постављен за логорског писара. Потом је, у првој генерацији суботичког свеучилишта, узучио права, а почетком 30-тих година прошлог века, непрестано напредујући у служби, постављен је за начелника Окружног суда у Новом Саду.
– Још пре неголи се професионалном сарадњом зближио са адвокатом Павласом, који му је потом био кум на венчању и увек радо виђен гост кад год би са супругом Олгом и кћерком паробродом долазио у Сремску Каменицу да би у летњиковцу на породичном имању Вишњичких често проводио викенде – вели Александар Кнежевић – отац ми је увелико припадао соколском покрету. Тек 1921, на наговор новоизабраног предводника бачких сокола прихватио се тајништва несебично помажући др Игњату Павласу да овдашњу организацију уздигне до најузорније и намногољудније жупе. Пред Други светски рат она је бројала 59.903 вежбача, од којих је само у Новом Саду било 21.438, или дупло више него их је окупљала београдска жупа.
По ослобођењу, преко својих старих бечкеречких адвоката, Милован је настојао да пронађе своје изгубљено кумче, али Павласова кћерка нестала је бестрагом и сумњало се да је, баш као и њени родитељи за које се, ипак, поуздано знало да су их 23. јануара 1941. мађарски окупатори у тзв. рацији (заправо геноцидном злочину у којем је најсуровије поубијано безмало 17.000 житеља Бачке) заједно са више од 4.000 Новосађана, скончала под ледом Дунава.
Тако се прекинула још једна нит у ионако убрзаном парању послератне приче о соколима, а да не би сасвим ишчезла др Кнежевић је Перкове гусле оставио у аманет најмлађем унуку Владимиру.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
