Клати се листак смеђи на грани,
Сијају ситне росне капи,
Нижу се хладни јесењи дани.
Промрзло поље узалуд вапи.

Дочекат’ неће, то за чим вапи,
Ал’ плаче грозно, свом снагом рида.
Јоште онако ка’ пустиња зјапи.
Просто се, јадно, грчи од стида.

Не плачи мило Ливањско поље,
Чељад си брижно своју хранило.
Не ружи пропланке, шумарке, доље,
Све си им дало што си имало.

Да само знадеш, колико душа
Без тебе сунца видјело не би,
За те најљепше дане веже,
С поносом би се дивило себи.

Унуци својој на ријеч вјеруј,
Која те с љубављу силном гледа:
Нема шта не би чинила за те
Захвална твоја, врбичка чеда.

• Ово је пјесма коју је Христина Мрша спремила за учешће на Конкурсу Завичај мојих предака у организацији Удружења Огњена Марија Ливањска. Како је протекла година лоше утицала на ентузијазам, Конкурс је поништен, јер је достављен само њен рад. Да Христинина љубав према завичају њених предака, његована кроз однос њених деке и баке и родитеља, а исказана лијепим стиховима, добила својеврсну сатисфакцију, Удружење ОМЛ је одлучило да њен рад учини доступним јавности, што би уједно био и подстрек и својеврсна опомена дјеци да се пријаве на наредни Конкурс. Христина је рођена 2006. године, у Бањалуци, а пјесму је посветила родном селу њеног дједа Бранка, у Ливањском пољу.