• На ходочасничку стазу ка православној Херцеговини ступили смо на славу Светог Василија Тврдошког и Острошког. Из Београда су нас испратиле прогнозе за изузетно неповољне временске прилике. Велики кишни талас кретао се према Балкану од сјевера Италије и Јадранског мора. Но ми смо цијелу вјеру предали у руке Св. Василија, молитвеног покровитеља Херцеговине и нашег сигурног заступника пред Господом.

Стари град Вјенчац изнад Невесиња.

Мајску ходочасничку групу Херцеговини чинили су већином пензионисани професори и просвјетни радници из Београда. Све су то изузетне и посебно сензибилне личности. Некадашњи професори Београдског универзитета, београдских гимназија, стручњаци са института, директори високошколских установа… Међу њима је било и неколико потомака Срба пострадалих у геноциду од Лике до Пребиловаца. Изузетно друштво, велика привилегија, огромна одговорност.
Препознали су вриједност посјете светињама Херцеговине и повјерење су поклонили Свесрпском Словенском Покрету, српском удружењу за духовну и културну самосвјесност. Моја дужност је била да будем не само водич кроз Херцеговину већ и њен представник и тумач.

Јутро смо удахнули у Невесињу. Град витез, људи слободари. Дочекао нас је споменик Богдану Жерајићу као почасни гардиста. Иако камен и бронза не говоре живо је тишином одјекивала добродошлица.
У невесињском храму Вазнесења Господњег поздравио нас је невесињски парох о.Младен Чалија, пожеливши нам добродошлици, а потом је изложио кратку историју храма и поклонио нам благослов за срећан пут.
Ту нас је дочекао и Војин Гушић, невесињски ратник и потпредсједник Борачке организације Републике Српске, одржавши нам историјски час о Митровданској офанзиви, христоликим херцеговачким ратницима и улози Невесиња у одбрани и подизању Републике Српске.

Прошавши главним невесињским тргом Херцеговачких устаника кренули смо према средњовјековном граду Вјенчацу повише Невесиња, древном сједишту херцеговачког Загорја и невесињске жупе. Ту смо се присјетили цара Јустинијана, а који је на овом простору утврђивао границу Ромејског царства, српског краља Милутина који је обновио Вјенчац, Светог Саве који је у Невесињу установио Хумску и Приморску епископију као једну од првих пет српских епархија. Невесиње нас је исратило према Мостару са тихом и лаком кишом која нас није успоравала, скоро па ни ометала.

Над Мостаром су биле „мостарске кише“. Рецитујући стихове Пера Зубца стигли смо пред Саборну цркву Свете Тројице у Мостару. Испод главне куполе имали смо историјски час о историји Мостара, Србима у Мостару и градњи овог, до краја 19. вијека, највећег и најљепшег православног храма на Балкану.
У Старој православној цркви чекао нас је мостарски парох отац Радивоје Круљ.

Изузетно пријатно и искрено о.Радивоје је поздравио ходочаснике из Београда и изложио нам савремено стање живота и рада Срба у Мостару. Цјеливали смо кивот са моштима Леонтија Радуловића, великог митрополита Херцеговине и Мостара.

Уз његове благослове кренули смо према гробу Алексе Шантића на српском православном гробљу покрај Саборне цркве.

То је био емотиван сусрет свих нас са пјесником херцеговачке душе. Професори су рецитовали Шантићеве стихове, положили смо цвијеће. Узбуђени гласови и стихови пјесама „Моја отаџбина“ и „Предпразничко вече“, уз тапкање кишних капи, били су наш поздрав пјеснику и граду, Мостару и Алекси.

Чекао нас је Стари мост и као жад зелена Неретва, набујала и силовита као жудња. На стази до моста застајали смо пред Владичанским двором, пред сахат-кулом Шарића Фатиме, испред родне куће Џемала Биједића. А онда до гроба Османа Ђикића, другог великог српског пјесника из Мостара. Захвално и поносно стајали смо пред мезаром (муслиманским гробом) на коме српском ћирилицом пише име пјесника, а камени нишан као да је говорио: „Бог је велики! Гдје нема коријена, нема ни крошње!“.

Одвише радостан био је сусрет са Старим мостом. Поједини су први пут стали испред њега. Узбуђење, трепет и осмјеси међу кишним капима.
Испред Мостарске гимназије, која је до 1992. године носила име Алексе Шантића, кренули смо према Пребиловцима. Сунце се већ пробијало долином Неретве.
Злаћани одсјај крста са звоника манастира Житомислића озарио нам је очи. Бјелина Почитеља умила је наша лица.

У Пребиловицима нас је чекао отворен храм Христовог Васкрсења. Црквењак Алекса Драгићевић дочекао нас је братски и срдачно. Његов историјски час о Пребиловцима и страдању села и народа оставио је најснажнији утисак.  Већина професора је први пут разумјела размјере и страхоте страдања српског народа у Херцеговини.
Ћутали смо. Осјећао се судар са тешком истином.

Професор др Славко Мркић испред Пребиловачког храма.

Посебно је потресан био сусрет проф. др Славка Мркића са именом његовом оца на списку пребиловачког Зида страдалих.

– Ево, ово је мој отац! Сава Мркић! Сјећам се дана када су усташе дошле да га ухапсе. Отац се није одупирао, био је частан и невин. Сакупио је нас дјецу, свакога пољубио и отишао. Бачен је у јаму.

Проф. др Славко Мркић је доктор правних наука, професор социологије, редовни професор Београдског универзитета и Центра Високих војних школа.
Његову мајку су 1993. године спалили припадници ХОС-а и хрватске војске. Старицу од 93 године спалили су у породичној кући, у селу Домановићи, између Стоца и Пребиловаца.
У тишини и без гласа поздравили смо се са Пребиловцима и светим Пребиловачким и Доњохерцеговачким мученицима.

Заслужени одмор и преноћиште чекали су нас у Требињу.

Лијепо и дјелимично облачно јутро освануло је испод Леотара. Руке је ширило њежно и питомо Требиње.
Посјетили смо Херцеговачку Грачаницу и гроб пјесника Јована Дучића. Гледајући Требиње као на длану имали смо мали историјски час. Мирис рузмарина, чемпреса и кадуље ширио се око нас. Сви су разумјели да је то мирис Херцеговине.

Слиједила је посјета манастиру Тврдошу, историјском сједишту херцеговачких митрополита, олтару испред кога је замонашен Св. Василије, светој руци краљице Јелене Анжујске, коју Тврдош чува и која Тврдош чува…
У Тврдошу нас је поздравио манастирски водич и одржао час о историји манастира и манастирске винарије. Запалили смо свијеће, изговорили молитве, посјетили тврдошки вински подрум и купили манастирско вино.

И за крај посјета граду Требињу.
Лагано, са уживањем, без журбе. Требињски парк, кућа Луке Ћеловића -Требињца, Саборни храм Преображења Господњег, Његошев и Дучићев споменик, двор Јелене Анжујске, српске и требињске краљице, требињски платани, трг Слободе, споменик ослободилачкој Српској војсци у Великом рату…

Из Требиња смо кренули за Београд по плану.
Путујући кроз Херцеговину и Босну пјевали смо, рецитовали, сабирали утиске. У Београд смо стигли по идеалном плану и са великим задовољством.
Наше ходочашће је остварено са успјехом.
На рукама Господњим, а молитвама Св. Василија Херцеговачког пронесени смо између набујалих ријека и поплављених крајева Босне и сурових планина Херцеговине.

Захваљујем се свим професорима и потомцима Срба од Лике до Херцеговине на указаном повјерењу, дивном дружењу и сарадњи.

Посебну захвалност исказујем пароху мостарском о.Радивоју Круљу, пароху чапљинском о.Марку Гојачићу, пароху невесињском о.Младену Чалији, нашем домаћину у Пребиловцима Алекси Драгићевићу и нашем пријатељу и домаћину у Невесињу Војину Гушићу.

Горан Лучић

Наредно ходочашће Херцеговини, по идентичном програму,  предвиђено је за Видовдан. Полазак из Београда 28. јуна, повратак 30. јуна. Све информације на телефон 069 29 55 121