• Трговац  Јован Бован, велики српски добротвор, својим тестаментом из 1801. године сав свој велики иметак завештао је делом својој супрузи Ани, а делом црквама и манастирима широм Далмације, Херцеговине, Хиландара и Јерусалима. Оставио је извесну своту новца за Дом православне сиротиње у Шибенику и део да се подели сиротињи после његове смрти.

Најзначајнији део тестамента Јована Бована односио се на оснивање српске школе у Шибенику, у граду где је провео своје последње дане живота. Захтевао је да се у Шибенику нађе погодна кућа у којој би била мушка српска школа, у којој би српска православна деца, заједно са хрватском децом римокатоличке вере учили на „грчо-руско-илирској књизи“  јер су до тада могли ићи само у италијанске школе. Тестаментом и својом задужбином  обезбедио је плату за учитеља, а ђацима бесплатне књиге и сав прибор.

Захваљујући Јовану Бовану отворена прва школа на народном језику у Далмацији

Иако није био високо образован Јован Бован је стицао искуства и сагледавао судбину српског народа у Далмацији дружећи се и водећи разговоре с ученим људима, а поготово уважавајући разговоре које је водио са српским просветитељем Доситејем Обрадовићем. Схватио је потребу да мора постојати школа која ће школовати и васпитавати децу у народном и православном духу.

Јован Бован (Фотографија из књиге др Душана Кашића „Светли гробови православних Шибенчана“ – извор: Порекло)

Фонд задужбине, после Јованове смрти, за потребе издржавања школе увећала је његова супруга Ана продајом једне куће у Скрадину.

По добијању царске дозволе, извршавајући тестамент, школа је отворена 15. септембра 1807. године.  Била је то прва школа на народном језику у Далмацији. Први учитељ народне писмености био је шибенски протопрезвитер Матеј Веја, пореклом Грк са Крфа, који је много волео и ценио Србе.

Поријеклом Љубињац

Породица Јована Бована води порекло из Херцеговине, из Љубиња, из кога се његов отац Михаило преселио у Мостар где се бавио трговином. У Мостару се 1736. године родио Јован. Школовао се у манастиру Житомислићу, а после неколико година проведених у манастиру вратио се у Мостар и прикључио оцу у бављењу трговином. После смрти родитеља са братом Марком наставио је породичну традицију трговачког посла.

Жељни напретка у послу браћа одлазе у Дубровник где се Јован оженио са Аном Љубибратић, а затим прелазе у Скрадин код Шибеника. Посао се добро развијао и напредовао. Уз све способности и умећа браћа су постали угледни трговци и грађани. Но, изненадна смрт брата Марка приморала је Јована да се још напорније и савесније окрене трговачким послом. Бован је посебну пажњу посветио раду са младим и способним људима помажући им у разним привредним делатностима. Послови су ишли одлично, Јован је све више и више увећавао свој капитал. Напустио је Скрадин и 1798. године прешао да живи у Шибеник.

Једне прилике обилазећи своје поседе, по лошем и хладном времену, Јован се тешко разболео и умро је у Скрадину 1806. године. Сахрањен је у гроб поред свога брата Марка.

Шибеник се тада налазио у саставу Хабсбуршке монархија, пре тога је био скоро четиристотине година под влашћу Венеције. Једно време је био и под влашћу Наполеона па у саставу Аустроугарске где је остао све до 1918. године.

Наполеон прекинуо рад Бованове школе

Доласком Француза у Далмацију рад Бованове школе је прекинут. Поновном аустријском управом и повраћајем новца у фондацију школа је наставила рад, а за српског учитеља постављен је парох поп Никола Вујиновић. Доласком епископа далматинског Јосифа Рајачића увелико је обновљена Бованова фондација, школа и дом за сиромашне. Учитељ је тада био Григорије Радуловић, а  управитељ школе Јован Шушић.

Школу похађао и славни Симо Матавуљ

Потврдом државних и црквених власти 1868. године Бовановој школи је признато право јавности добивши овлашћење да издаје школска сведочанства.

У школи је било српске деце из свих крајева северне Далмације. У обновљеној школи 1858. године било је 12 ученика, а у школској 1868/69 години било је 20 ученика, да би школске 1898/99 било 33 ученика.

Српски књижевник Симо Матавуљ, рођени Шибенчанин, који је похађао Бованову школу у својим записима пише: „Ми смо дупло учили. Латини дневно четири часа, а ми Срби осам на дан. Латини талијански, а ми и талијански и српски … „.

Петар Ковачевић дао новац за оснивање женске школе

Још један имућни шибенски трговац Србин Петар Ковачевић, рођени Мостарац, завештао је већу суму новца за оснивање женске основне школе у Шибенику. По тестаменту је оставио и кућу у којој ће учитељица имати стан.

Петар Ковачевић (Фотографија из књиге др Душана Кашића „Светли гробови православних Шибенчана“ – извор: Порекло)

На својим путовањима по свету Ковачевић је видео како се гледа и уважава просвета. Стога је поред Бована допринео уздизању школства у Шибенику и околини. У 1883. години Ковачевићеву школу похађало је 14 ученица.

На почетку двадесетог века капитал Бованове задужбине се увећао па је омогућавао успешан рад и развој мушке школе, а на том нивоу била је и женска Ковачевићева школа.

Школе су спојене у једну под називом „Бован-Ковачевићева школа“.

Шибенски Срби су 1907. године свечано обележили сто година од оснивања прве школе у Далмацији на народном језику.

Свети Сава школска слава

Тих година которском школском надзорнику извесном Вулетићу сметало је што се у школи изучава српска историја па је наредио учитељима да се морају стриктно придржавати одредбе по којој је искључена српска историја. Забрана није дуго трајала јер је изазвала велике протесте шибенских Срба.

У школи се редовно на свечан начин обележавао празник Светога Саве.

После Првог светског рата и монетарних промена капитали двеју задужбина су сведени на безначајну суму па нису могли да обезбеде основне потребе за рад школе и она се угасила. Може се слободно рећи да су за време рада ове школе обавиле своју просветитељску улогу.

У Шибенику је у 19. и почетком 20. века било доста српских трговаца који су бринули о својој култури, језику и обичајима. Својим делима су пружали велики отпор унијаћењу Срба у Далмацији. У Шибенику се од 1810. године налазила столица православног далматинског епископа. Град је имао две православне цркве. Једна посвећена Успењу Пресвете Богородице, а друга  Вазнесењу Христовом.

Српске књиге у кућним библиотекама Шибенчана

Уважавајаћи погледе и дела Јована Бована српски трговци у Шибенику су набављали разне књиге, како за себе тако и за ученике српске школе. Хроничари бележе да су 1829. године на „Књигу о цвећу“ били претплаћени поп Тодор Шишић, трговци: Марко Петрановић, Никола Милетић, Илија Брацановић, Илија Поповић, Сава Омчикус, Никола Кнежевић и Спиридон Поповић. Књигу „О здрављу и лечењу болести“ 1830. године купили су: поп Теодор Шушић, трговци Никола Милетић и Марко Петрановић као и госпођа Марија Димитровић.

Из године у годину све је било више претплатника на разне књиге и часописе. Књига јуначких песама Вука Стефановића Караџића у 1846. години имала је неколико десетина претплатника из Шибеника и околине.

Срби су на све начине помагали школство. Тако је и фондација шибенског добротвора Николе Милетића помагала при плаћању учитеља.

Герасим Петрановић о Јовану Бовану

Владика Герасим Петрановић (Фотографија из књиге др Душана Кашића „Светли гробови православних Шибенчана“ – извор: Порекло)

Тадашњи архимандрит Герасим Петрановић, потоњи епископ Српске православне цркве, рођен у Шибенику, овако је описао Јована Бована: „Бован бијаше стаса висока и одвећ једар, главе велике, чела високог, очију зеленкастих, образа дугачког, косе риђе, коју би иза ува носио, обрва и бркова риђих и густих, погледа јасног, боје здраве, црвене. Носио је богато херцеговачко одијело.“

Шибенски Срби су посмртне остатке свог добротвора Јована Бована пренели 1910. године из Скрадина на шибенско гробље у гроб поред супруге Ане. Процес је трајао непуне четири године јер су аустроугарске власти одуговлачиле са издавањем сагласности.

Ово је само још један пример очувања српске народности, језика и православне вере, пример племенитости, родољубља и оданости српском роду од стране Херцеговаца ма где се они налазили.

ПРИПРЕМИО: МИЛИВОЈЕ МИШО РУПИЋ