• Постоје текстови који се не читају, већ се у њих улази. „Херцеговачки завјет“ је управо такав – есеј који Херцеговину не посматра као географију, већ као етичку и духовну обавезу. Кроз симболику камена и небеса, аутор Жарко Бумбић подсјећа да се идентитет не насљеђује пасивно, већ се свједочи, брани и живи.

Камен памти а човјек свједочи. Како постати свједок памћења у временској судбини Херцеговине и не остати глув, слијеп и нијем пред временима историје. Како ишчитавати временску судбину Херцеговине.

Херцеговина се не разумије умом већ осјећајем за голи камен који је Херцеговцима колијевка и гробница истовремено, камен који је за под главу и за над главу, камен који ћути и који прича вјечне истине.

Херцеговина „туга и опомена“ носи дубоку духовну и етичку тежину карактеристичну за наш метафизички простор. Херцеговина је поприште силе која нас везује за корјене и претке и силе која нас вуче ка вјечности.

Херцегова земља није само пуко тло, она је баштина, иметак, живи организам који се не посједује већ се чува. Херцеговина је баштина натопљена крвљу и трудом, нашом и наших предака, стопут нашом а стотини њином – што нас чини чуварима времена и историје, завјетницима баштине Кнеза Мирослава, духовног насљеђа Стонске архиепископије. Херцеговина је наш завјет да ћемо остати вјерни својим корјенима, језику и етици која нас је обликовала. То је кантар нашег моралнога дуга.

Наш духовни оријентир су небеса, која нијесу бијег од стварности већ светосавски идеал, наша вертикала, наша тежња ка правди, истини и борби против пролазности. Наш пркос и одбијање да се човјек сведе само на биолошко биће.

Сила земље и баштине држи нас укоријењеним и одговорним а свјетлост небеса даје нам разлог зашто се боримо. Јединство сила, земље и небеса, држи нас у равнотежи да не постанемо заробљеници прошлости и да не губимо тло под ногама и постанемо апстрактни пролазници. Ми морамо опстати као мост и синтеза између прошлости и будућности. Та вертикала – од праха до звијезда – кичма је наше културне баштине.

„Ко не чува свој завјет на земљи, нема чиме да се попне до небеса.“ Човјек без завјета је као лист на вјетру, лако га однесе свака идеологија или криза. Онај ко зна одакле долази, има снаге да одлучи куда иде. Укоријењени људи највише досежу.

Наш Његош вели, човјек је пали анђео који је заробљен у земаљским оковима али чија душа је немирна и тежи небеском изворишту. Земља је симбол слободе који се мора бранити по сваку цијену. Небеса су духовна побједа над пролазношћу. Душа је истина небесна а тијело је земна прашина.

Темељни наратив који дефинише наш идентитет је Косовски завјет и етика, која је утемељена избором царства на Пољу побједе. Избор Кнеза Лазара није био презирање земље већ уздизање земаљске жртве на ниво вјечности. Небеса се не достижу бјежањем од земље, већ кроз служење земљи као баштини. Само онај ко је вјеран свом прагу и истини на земљи, има право да се нада висинама. Кад земљу схватимо као завјет, ми заправо дефинишемо достојанство живљења и успостављамо равнотежу између „бити“ и „имати“.

Тачке сусрета завјета и тежње су свемирска формула живљења. Између земље и неба стоје манастири и куле Немањића. Тврдош је свевремени доказ наших узлета. Острог, уклесан у стијену, је вјечити чувар који бди над Херцеговином. У Херцеговини се кроз вријеме не хода само хоризонтално. У Херцеговини се сваки дан успиње и превазилазе сопствене немоћи. Јунаштвом се брани земља а чојством чува душа за небеса. Тежња ка небесима је потрага за апсолутном правдом и смислом који надживљава суровост живота, то је пут од живота до васкрсења, то је водич за усправно ходање кроз вијекове.

Данас као колијевку Херцеговине, као извориште, као исходиште знамо за Хумску земљу. Шта се дешавало прије Кнеза Мирослава са Србима мало се зна, или боље рећи мало је присутно у знању о Херцеговини. Историчари су мало тога потхранили у ризнице знања а археолози мало тога откопали и на свјетлост дана изнијели. Доста је тишине и глувоће.

Кад камен проговори, сазнаће се. Нијеми свједоци су свуда. Свака дола и градина крије неку истину. Све три велике династије Срба, прије Немањића, оставиле су своје биљеге широм Херцеговине. Камен је све забиљежио и ништа не може остати тајна. „Камен памти а човјек свједочи“. Кад проговоре нијеми свједоци, скинуће се тишина са Херцеговине прије монаха и Кнеза Мирослава. Мирославово вријеме почело је са 12. вијеком што је, по српском календару, око 6000 година заборава и тишине прије свевремених печата Херцеговине – Мирослављевог јеванђеља и Хумске земље.

Мирослављево јеванђеље је најзначајнији споменик српске писмености који је и данас симбол високе културе и духовне утемељености овог простора. Хришћанство је у највећу свјетску религију почело да израста на просторима Балканског полуострва, на простору Илирике, као простору гдје живе Срби. Апостоли Петар, Павле, Андреј Првозвани, Јован, Филип и Лука из Мале Азије прешли су на Балкан 30-их година од Васкрсења Христа и одавде ширили хришћанство по Европи. Хришћанска вјера била је прихваћена на подручјима свих српских земаља. Код Петропавловог манастира налази се пећина Апостола Павла у којој се Апостол Павле крио од римске власти и крштавао прве хришћане.

Свети Сава је 1219. године основао Хумску епископију са сједиштем у Стону и на тај начин изградио темеље идентитета Херцеговине као светосавске земље. Хумска земља крсти се у Херцеговину по титули Стефана Вукчића Косаче, који се прозвао Херцегом од Светога Саве. Везивањем за светосавље и Светога Саву, земљи је дат посебан легитимитет и светост који су је очували и кроз све вијекове ропства. Православље и светосавље су колијевка у којој израста дух Херцеговине од постанка до данас.

Острог и Тврдош су манастири који су били вјечни симболи наде и исцјељења. Свети Василије наставио је пут Светога Саве, Херцеговину дигао до небеских висина, па Херцеговина није само географски појам већ постаје етички кодекс.

Херцеговина се кроз вијекове развијала од средњовјековне немањићке земље до савременог симбола пркоса, духовности и специфичног културног идентитета. Њена историја је прича о вјери, камену, језику и људима који су опстали у судару свјетова. Заблуда је када се говори да се ми налазимо на раскршћу свјетских цивилизација. Ми се налазимо на самом извору свјетских цивилизација. Зато није тешко схватити зашто су зли непоменици у освит 21. вијека дизали по неколико стотина најмодернијих борбених авиона на мирна српска села. Не да би уништили христолике српске сељаке, већ да би уништили извор свјетске цивилизације и прекинули крвоток хришћанства у жељи да створе њихов накарадни свијет.

Херцеговину је од Мирослављевог јеванђеља до данас красила јединствена константа – камена чврстина и висина духа. Херцеговче, ходај усправно кроз све долазеће вијекове. Укоријени се у завјет, у тврди херцеговачки камен. Ниси ти створен да би преживио већ да би свједочио. Херцеговачки праг је твој олтар. Херцеговина се не посједује, она се чува. Не дозволи да ти свакодневница поједе видик. Твој хоризонт је тамо гдје почиње твоја визија. Запамти, слобода је духовна категорија. Остави траг који свијетли. Нек твоје прегалаштво буде оријентир ономе који долази. Херцеговина је твој олтар, твој водич за усправно ходање.

Аутор: Жарко Бумбић