Херцеговачка завичајна удружења у Србији која у свом чланству имају бројне потомке и поштоваоце жртава геноцида Независне Државе Хрватске над српским народом сагласно позивају Народну Скупштину Републике Србије да усвоји Декларацију којом ће се констатовати да је Независна Држава Хрватска на својој територији, од 1941. до 1945. године извршила геноцид над српским народом, са следећим називом и садржином:

ДЕКЛАРАЦИЈА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ О
ГЕНОЦИДУ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Масовна убиства, присилно католичење, прогони, садистичка мучења и понижавања, обесправљивање које је обухватало забрану српског народног имена, Православне Вере и Цркве, српског језика и ћириличног писма, пљачку свих добара и други зла која је Независна Држава Хрватска, за време свога трајања од 1941-45 године, спроводила према Србима који су јој били доступни имала су за циљ потпуно уништење Срба на просторима те државе и имају сва обележја смишљеног и планираног геноцида, дефинисаног Конвенцијом о кажњавању и спречавању геноцида, коју је усвојила Генерална скупштина Уједињених нација 9.децембра 1948. године.

Независна Држава Хрватска је у истом периоду извршила и геноцид над Јеврејима и Ромима на својој територији.

Република Србија ће преко својих надлежних државних органа упознати друге државе и међународну и домаћу јавност са садржином ове Декларације.

Народна Скупштина Републике Србије ће у року од годину дана донети потребне законске и друге опште акте ради обезбеђивање трајног поштовања чињенице поменутог геноцида, поштовања жртава и очувања сећања на њих и то исто ће то исто посебно тражити од Републике Хрватске и Босне и Херцеговине, од којих ће тражити и обнову уништених спомен обележја жртвама геноцида и подизања истих где их до сада није било, као и њихово одржавање, а од Хрватске тражити стварање правног основа за обештећење жртава геноцида.
Као Дан сећања на српске жртве геноцида НДХ одређује се 4. август, због успомене на „Илиндански покољ „ Срба у НДХ у августу 1941, и на почетак геноцидне акције „Олуја“ која је фактички представља довршење геноцида над Србима у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини.

Република Србија ће у престоном граду Београду изградити посебан Меморијални центар српским жртвама геноцида НДХ и геноцидног етничког чишћења Срба из Хрватске и дела Босне и Херцеговине у рату 1991- 95, и после њега.

Држава Србија се обезбедити посебну заштиту и обавезу употребе ћирилице, као јединог писма српског језика, које је писмо била прво на удару геноцидног апарата и законодавства НДХ, а чији се прогон и наставља и шири и у наше време.

Независна Држава Хрватска се проглашава геноцидном друштвеном творевином.

Осуђују се све активности везане рехабилитацији те наказне државе и оних који су јој служили, те проглашавању за невине жртве и прослављању погинулих, погубљених и осуђених њених твораца, духовних вођа, припадника њених злочиначких формација и чланова њеног њеног геноцидног државног апарата.

Образложење:

Страдање српског народа у Независној Држави Хрватској сматрамо најтрауматичнијим догађајем српске историје. По јапанском дневнику „Асахи Шимбунˮ то је једно од битних обележја глобалне историје 20. века. Поменуто страдање има сва обележја геноцида – по намери која је испољена правно: општим и појединачним актима НДХ; реторички: кроз агресивну пропаганду препуну мржње узнајстрашније претње и фактичким геноцидним радњама: масовним и појединачним убиствима,најчешће бацањем људи, жена и дјеце у јаме и ријеке, паљењем људи,жена и дјеце у кућама,црквама и шталма, уз свирепост и садизам без примера у историји; присилним католичењем и кроатизацијом, рушењем и паљењем православних цркава и споменика као и присилним протеривањем у Србију. Геноцидим радњама убијања, католичења и протеривања било је изложено целокупно српско становништво на већем делу данашње територије Републике Хрватске, целе Босне и Херцеговине и подручју Срема. Сматрамо да су поменуте геноцидне радње спроведене над више од половине или над преко милион Срба у тој злочиначкој државној творевини. Поред Срба, геноцид у НДХ је извршен и над Јеврејима и Ромима.

Прогони и убиства Срба, од стране хрватских побуњеника, почињу од почетка напада Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију 6. априла 1941, дакле још пре превратничког проглашења Независне Државе Хрватске 10. априла исте године. По свом успостваљњу ова држава доноси дискриминаторске прописе, који Србима одузимају основна људска, национална и верска права, стављајући их ван закона што је била припрема за њихову потпуну елиминацију са државног простора, који је проглашен хрватским. Тако је Србима забрањена употреба њиховог писма ћирилице, јулијанског календара и српског народног имена. Забрањена је Српске Православна Црква. Срби нису имали право на слободно кретање, права на запослење, права на поседовање одређених ствари. То је водило потпуном личном и имовинском обесправљивању до одузимања права на живот, достојанствену смрт и сахрану. Већ првих недеља власти НДХ почињу етничком мржњом мотивисана масовна убиства, прогоне и одвођења у сабирне логоре ради истребљења српских цивила. Прва места масовних убистава су: Гудовац, Вељун, Благај, Глина, Сански Мост… У исто време почиње формирање концентрационих логора, углавном за Србе, али и за Јевреје и Роме. Неки од њих су формирани као сабирни, а неки као радни, али суштина им је била у спровођењу геноцидних мера, или убијањем, или протеривањем у Србију.
Најстрашнији су системи логора: Госпић–Јадовно–Паг у коме је ликвидирано око 40.000 Срба од маја до половине августа 1941, у личким и далматинским јамама, подвелебитском морском каналу и на острву Паг.

У логорима Јасеновц и Градшика је од септембра 1941, до маја 1945 према Извештају Међународнe комисије за истину о Јасеновцу објављеном 2010 (у којој нема представника са територије бивше Југославије) констатовано, да је у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење убијено преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости. / алтенатива : у коме је од септембра 1941, до маја 1945, по налазу државне Комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и његових помагача НР Хрватске, убијено 500–600.000 Срба./

Први концентрациони логор у Независној Држави Хрватској био је Даница у Копривници у коме су затварани српски православни свештеници и њихове породице, а ради убијања или прогона у Србију. Затим следе: Цапраг, Лепоглава, Керестинец, Ђаково (за Јевреје), Крушчица код Травника, Лоборград у Загорју, Тења код Осијека, Јастребарско, Сисак, Керестинец, Јабланица, Ливно и други. Посебно је стравично што је тадашња Хрватска имала и посебне логоре за децу: Јастребарско, Сисак, Ливно…
У 1941, години највећи број Срба је ликвидиран ван логора у два таласа злочина. Први, који је почео првох јуна и наставио се током читавог мјесеца а најчешће се назива Видовдански покољ, а жртве су били претежно мушкарци преко 15 година. У другом таласу, Илинданском покољу, жртве су биле оба пола и свих узраста. дубоким крашким јамама Херцеговине, Лике и западне Босне, рекама, пољанама, шумарцима, јаругама, сеоским кућама, црквама…Масовно убијање Срба на терену по насељима, кућама и збеговима трајало је од почетка априла 1941. све до краја рата и слома Независне Државе Хрватске 1945. године.

Геноцид је оставио трајне и трагичне последице по српски народ, које ће се осећати вековима: друштвене, државно-историјске, демографске, социјалне, привредне… Он остаје трајно и битно обележје српске историје и будућности. Једна од најтежих последица овог геноцида је и начин распада југословенске државе 1991/92 године, на штету српског народа, који је уложио милонске људске жртве имного другог драгоценог у ту државу. Геноцидно етничко чишћење Срба са подручја Републике Хрватске и дела Босне и Херцеговине у рату 1991-95. и после тога рата, је такође у узрочно- последичној вези са геноцидом у НДХ.

Комунистичка партија Југославије и Савез комуниста Југославије су према српском народу, у својој идеологији и пракси је због мира у кући или неких других разлога прећутали извршени геноцид. Зато је убрзо после слома НДХ почело спровођење политике заташкавање чињеница о геноциду над Србима а у складу са прокламованом политиком „братства и јединства југословенских народаˮ. То је довело до забетониравања многобројних крашких јама у које су масовно бацани српски страдалници. Та политика је у неким раздобљима имала карактер специјалног рата против српских жртава и истине о њиховом страдању. О томе истина се није смела говорити и писати, под претњом политичког, административног и кривичног прогона. Она се често подводила под вербални деликт „непријатељске пропагандеˮ, за шта се ишло на вишегодишњи затвор. Зато већина жртава до данас није есхумирана и достојно сахрањена и на већини места страдања није било спомен- обележја.

У рату 1991–95, на подручју Хрватске и великог дела Федерације БиХ споменици жртвама страдања Срба у НДХ су оскрнављени и уништени. На неким локацијама намерно су уништени и земни остаци жртава. Најдрастичнији случај тога злочина десио се у селу Пребиловцима у Херцеговини, када су у јуну 1992. власти Републике Хрватске и Хрватске Републике Херцег Босне, намерно, постављеним експлозивом уништили кости 4.000 српских жртава есхумираних из јама и сахрањених у цркви. Ових дана, у познатом католичком ходочасничком месту Међугорју, у јаму коју је 1941, бачен велики број Срба из Љубушког и Мостара, спроведена је канализација. Јама која се налазила непосредно поред пута Читлук- Љубушки је забетонирана и прекривена земљом која је затрављњена, а око ње је паркинг мегамаркета познате фирме!? На истом подручју Хрватске и хрватског дела Федерације БиХ, српске жртве су често сатанизоване организовном пропагандом док су њихове убице – усташе узгигнуте на пиједестал бораца за хрватску слободу и жртава комунизма. Многи најтежи злочинци су свечано сахрањени испред католичких цркава, где су им подигнути и споменици на које су уписана имена тих злочинаца.

Србија има морални дуг и обавезу према жртвама свога народа и садашњим и будућим српским генерацијама да учини све да се успостави и трајно очува сећање на жртве геноцида. Пример треба да нам у томе буду јеврејски и јерменски народ. Почетак исправљања неправде према жртвама и спирање срамоте треба да буде званично усвајање Декларације о геноциду ове 2016. године, коју је требало посветити жртвама као 75. од почетка геноцидног страдања Срба у Независној Држави Хрватској, коју треба прогласити за геноцидну творевину. На темељу Декларације треба донети одговарајуће позитивне прописе који би обезбедили поштовање жртава геноцида, успостављање културе сећања на њих са јасним обавезама државе у томе. Свакако треба зауставити и даљи прогон ћирилице, јединог писма српског језика, која је била прва жртва окупационог режима Аустроугарске 1915. и прва жртва геноцидног режима НДХ у априлу 1941, године. Требало би пре свега обезбедити да тема геноцида над Србима уђе у школске програме историје и општу културу сећања, те да српске жртве геноцида добију свој посебан споменик у престоном српском граду Београду, да се одреди посебан Дан сећања на Србе страдале у овом геноциду (адекватно би било почетком августа како би се тиме спојило сећање на Илиндански покољ и жртве „Олујеˮ). Србија треба да дипломатски и материјално помогне да се обезбеди поштовање жртава геноцида свога народа и на простору Хрватске и БиХ.

Без успостављања културе сећања на жртве геноцида ми се не можемо сматрати озбиљним народом и друштвом, нити можемо очекивати да са нас спадну притисци и уцене, који су довели да нас – жртве прогласе извршитељима геноцида.

Поздрављамо захтеве који су у вези Декларације о геноциду НДХ упућени Народној Скупштини Републике Србије, а који треба да послуже као основа за израду коначног предлога Декларације о геноциду НДХ над српским народом, чему ће дати допринос и потписници овог позива својим посебним предлогом.
Позивамо сродна национална, меморијална и српска завичајна удружења и организације, потомке и поштоваоце жртава хрватског геноцида над српским народом, наше пријатеље и све добронамерне људе да на погодан начин подрже овај предлог у јавности, како би се он званично усвојио у овој 75. години од почетка истребљивања српског народа Независној Држави Хрватској.“

Београд, 01.10.2016. године
КООРДИНАЦИОНИ ОДБОР ХЕРЦЕГОВАЧКИХ УДРУЖЕЊА У СРБИЈИ