Славко Јекнић је рођен 4. јануара 1962. године у месту Крња Јела, општина Шавник, Република Црна Гора. Дипломирани је економиста. Члан је београдске „ЕСТРАДЕ“ ОД 1984. године. Наступао је у ТВ серији „Вук Караџић“, и позоришним представама „Горски Вијенац“, „Буна на дахије“, „Кад се дели срећа и несрећа“ и тд. Славко је познати народни гуслар. Био је првак Србије и Савеза српских гуслара. Пише поезију и прозу. Члан је Српске књижевне задруге и Клуба писаца Чукарица. До сада је објавио следећа издања: роман „СНОВИ И СИНОВИ ИЛИЈЕ ЋИРОВА“ 1997. године, роман „КРСТ ГЛИГОРА МУЧАЛИЦЕ“ 2ООО.године., збирку пјесама „ШАПАТ УСКОЧКИХ ТРАВА“ 2002. године, збирку пјесама „ПОСВЕТА БРАТСТВУ ЈЕКНИЋА“ 2003. године, збирку пјесама „СЛОБОДАРСКА ЗДРАВИЦА“ 2005. године, књигу приповетки „ПЛАНИНСКЕ ТАЈНЕ“ 2008. године, збирку поезије „МЕЛОДИЈЕ СРЦА“ 2008. године, роман „РОДОСЛОВ ЗДУВАЧА“ 2014.године, збирку пјесама „ГОРШТАЧКИ КОДЕКС ЧАСТИ“ 2014.године.  Живи и ради у Београду.

Славко Јекнић је један од најпознатијих и, извесно, и  један од најбољих савремених српских гуслара. Његово певање уз гусле епских песама  довољно је снажно, у изговору правилно и сасвим разговетно. Тако да  тим врлинама ове, прилично сложене, вештине у пуној мери одговара њеној  основној намени, коју је Вук оценио и изразио овако : „јуначке се пјесме највише пјевају  да  други слушају“.  Оне се, наравно могу и казивати, као што је, примера ради чинио знаменити Вуков певач Тешан Подруговић.

Својом вештином и урођеним даром Славко Јекнић је деценијама доприносио слави наше епске поезије, првенствено оне изворно народне, по свом  постању усмене. Какве су, пре свих песме из Вуковог  зборника и Његошевог  Огледала српског.  Али, као и други наши савремени гуслари, певао је и он и новије, ауторске епске песме у римованим десетерцима и осмерцима спеване  на народну и  за народ, какве су, примера ради, песме најпознатијег песника ове врсте из минулог столећа, Радована Бећировића Требјешког.

У овој, само на први поглед једноставној, а, у ствари, врло сложеној и захтевној вештини и умећу велико искуство и знање стекао је Јекнић бавећи се њоме деценијама. Тога се накупило толико да је он у једном тренутку то своје стечено  знање и искуство о гуслама и гусларима записао у књизи коју је назвао Гусле наше свете.  Већ из самог наслова књиге, подижући гусле  на ниво националне  светиње, више је него јасно какав  значај њен аутор придаје гуслама, односно, и пре свега, поезији коју  уз звук струна певањем казује гуслар. Мислим да је то сасвим  исправно осетио и проценио искусни гуслар, какав је, ван сваке сумње Славко Јекнић. Да ништа друго није урађено, осим што је направљен преглед незаобилазних тема и обавеза у проучавању овог незаобилазног српског културног добра, заслужило би пажњу јавности. Уз све то, књига нуди обиље нових података о овој значајној  теми те ће књига, зацело, бити од велике помоћи свима онима који крену да се баве о питањима појављивања и рецепције епске поезије у свом традиционалном виду.

У закључку би се могло казати да је ово једна корисна и занимљива књига пуна података и имена, пре свега о гуслама, епским песмама, њиховим певачима и  гусларима. Мало је оних који би били позванији и надлежнији да о свему овоме сведоче од народног гуслара Славка Јекнића. Све је то разлог да рукопис  Гусле наше свете препоручим за објављивање.