• На данашњи дан 6. aприла 1945. године у борбама у Лијевче Пољу страдало је језгро херцеговачких четника на челу са својим командантом Милорадом Поповићем

Командант Милорад Поповић

Оно што је Зидани Мост, Кочевски Рог и Похорје у свијести националног народа Црне Горе то је Лијевче Поље, „четничко Косово“ у свијести српског народа Херцеговине – симбол трагичног страдања дубоко урезан у душу и колективно памћење, „збирно име за сва стратишта и заједничку костурницу“ са чијим се последицама, свјесно и несвјесно суочава свака нова српска генерација.

Тог несрећног прољећа  1945. године после „четири године, рата, крви и несрећа“ одигравао се последњи чин „босанске голготе“ и  равногорске драме у Другом свјетском рату, после кога је успостављена чврста комунистичка власт чије неизљечиве последице, као народ, и данас осјећамо. Југословенска војска у отаџбини,  заклета „ Часном крсту, Краљу и Отаџбини“, измучена и од свих издана доживјела је војнички крах под ударима вишеструко надмоћнијих непријатеља. Један њен дио, под командом Павла Ђуришића, гинуо је у равницама Лијевча Поља, Хрватској и Словенији  други, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића, нестајао је на „путу смрти“,   у покушају повратка у Србију са завршном епизодом на Зеленгори, маја 1945. године. Оба пута војске која је припадала истом народу истом циљу држави идеологији била су једнако безизлазна и злосрећна…

Тачно четири године од почетка рата, шестог априла 1945. године, на падинама Козаре стијешњени између српских злотвора комуниста и усташа како је записао Душан Поповић, комадант једне од четничких чета, нашли су се борци 29. пука, формираног тог прољећа од херцеговачких четника, приликом реорганизације снага на Требави, на челу са својим командантом капетаном Милорадом Поповићем. Ту су се нашли успјешно извршавајући наредбу Павла Ђуришића,  о пробоју кроз усташке линије, на падине  Козаре, како би ту  обезбиједили  прихват јединица које су, по плану, требале, пробити усташки фронт, и које су пратиле колоне рањеника и цивила и како би истовремено сузбили евентуалне нападе партизана са Козаре.

По Павловом плану у тим драматичним априлским данима, тешкој и готово безизлазној ситуацији, било је одлучено да се крене у пробој усташких линија дуж пута Градишка – Бања Лука а да главни удар буде код Шибића Хана који је био од кључног значаја. Општи четнички напад који је почео у ноћи петог на шести април негдје око 2:30 по ноћи, није успио  и поред свог пожрвовања  четничких бораца…

У вишесатној жестокој борби у којој је лично Павле Ђуришић водио своје борце у јуриш, изложени смртоносној артиљерисјкој ватри, били су стигли надомак циља. Тада су се, међутим, из правца Тополе, у кључном моменту, појавили усташки тенкови и одмах извршили напад на четнике прилазећи на критично одстојање од рањеника, тифусара и цивила. Тада Павле са својим броцима креће опет у напад покушавајући у контрајуришу да спаси рањенике и цивиле, скачући на усташке тенкове и уништавајући их са развијеним бомбама.

„Три  Павлова пратиоца, сва тројица потпоручници Батрић Јеврић, Божо Аџић и Манојло Чуљковић, јавила су се добровољно да нападну тенк. Павле је одобрио. Са својих прозора засули смо тенкове митраљеском ватром. Ова тројица, сваки са по двије дефанзивне бомбе у рукама, излетили су напоље. Кроз некилико тренутака тенк је био у пламену…“, једна је од слика ове борбе коју су записали преживјели свједоци, Павлови борци. На тај начин, уз велико пожртвовање и жртве, одбијен је усташки напад и спашени цивили и рањеници.

Међутим, неуспјехом пробоја код Шибића Хана, Херцеговци су остали одсјечени. Ту су их убрзо напале усташе с леђа и партизани с приједа, са Козаре. У жестоком окршају са усташама и партизанима који је наступио на потезу села Вилуси – Романовци, 29. пук је изложен ураганској артиљеријској, тенковској и пјешадијској ватри и за само неколико сати био скоро уништен.

„Мој храбри војник Милан Грубачић, нишанџија на тешком митраљезу „бреда“, докопао је митраљез без постоља и упутио се према мртвом Чеду; сипа и само реденика нестаје. Наједном мучки посрну и преко хладног гвожђа паде поред свог друга и командира. Ту остају у самртничком ропцу и борци које лично не познајем, Невесињци и Билећани“ , пише у својим Сјећањима Душан Поповић,  описујући један од многобројних сличних мучних и епских момената четничке погибије. Са својим борцима страдао је и њихов комадант Милорад Поповић који је у тој борби био два пута тешко рањен, и то прво усташким метком у раме, а затим партизанским у стомак. Да не би непријатељу жив пао у руке овај прослављени комадант херцеговачких четника извршио је самоубиство.

„Тада сам погледао и видио Милорада како лежи у грчу, на леђима“, пише његов брат Душан. „Извадио је свој револвер и држи га пружена Милимиру,, понављајући неколико пута; Убиј ме да ме зликовци не нађу жива! Видећи то, ја већ сасвим прибран, рекао сам – Бог ми је свједок; Узми и убиј га! У томе је пристигао и Милан Гузина. У том часу Милорад је окренуо парабелум и на наше очи, окинуо под браду. Рука је клонула. Милимир је узео његов револвер и са Миланом пришао мени…“

Из тог „казана“ у равницама Лијевча према подацима историчара Бранислава Ковачевића, наведеним у књизи „Од Везировог до Зиданог Моста“, од око 800 Херцеговаца успјело је да се извуче њих око 220 и прикључи четничкој главнини. Према подацима које наводи Алекса Тепавчевић у тој борби погинуло је преко 70 Гачана. То значи да је само за та два дан, четвртог па затим шестог априла, у Лијевчу Пољу, погинуло преко 100 Гачана, јер су тог четвртог априла, у Сеферовцима погинули поп Радојица Перишић и преко двадесет његових бораца.

“То су све били борци из најужег мог мјеста, са којима сам увијек био заједно за све вријеме тешког рата. Стезало ме срце при помисли да више никада нећу видјети попа и вођу устанка Радојицу Перишића, свог најближег рођака Благоја Тепавчевића, комаданта гатачких јуришлија, и уз њих двадесет младих јунака из Гацка и Херцеговине. Све сам их волио као браћу и до обољења од тифуса био њихов садруг у свим преживљајима кроз Босну. Био сам морално покошен и нијесам више марио за живот“,  записао је о тој погибији помињани  Алекса Тепавчевић.

Последице ових патњи страдања и пораза готово да су несагледиве. Стубови српства у Црној Гори, напримјер, овом трагедијом били су порушени. Добар дио нацоналне интелигенције, скоро двије трећине свештеника, а посебно и готово у потпуности војни старешински кадар нестали су са историјске сцене. Митрополија црногорско – приморска скоро да је била запустила. Све то поспјешило је стварање и развијање посебне црногорске нације која ће се у новије вријеме преметнути у ентитет који ће своје истакнуто и наглашено српство ранијих вијекова, замијенити потпуном негацијом српских корјена и индетитета, препознајући се данас као посебна нација у самосталној држави. Управо са тим последицама данас се суочава се и бори српски народ у Црној Гори. С друге стране, у Херцеговини,  Одбрамбено-отаџбински рат је те последице донекле залијечио али последице тадашњег слома српске идеје и данас су итекако видљиве.

Милан Никчевић, историчар

НАПОМЕНА: Овај текст је први пут публикован на порталу Слободна Херцеговина 7. априла 2020. године

Извори и литература:

• Бојан Димитријевић, Голгота четника, Вукотић медиа, Београд, 2019

• Поменик гатачких четника, Општинска борачка организација Гацко, Гацко, 2009. година

• Алекса Тепавчевић, Борба за слободу ; Сјећање на четничку борбу, ДОБ, Гацко, 2002. година

• Душан Поповић, Сјећања, објављено у „Трагом хероја и мученика“, Нови Сад, 2012. Година