• Поводом дана Херцеговачког корупуса 19. мај, у Дому Војске Србије, одржано је дружење његових старјешина и пријатеља

Неколико официра некадашњег Херцеговачког корпуса, на челу са командантом, генералом Радованом Грубачем, окупило се на дружењу како би евоцирали успомене на славне дане ове јединице Војске Републике Српске. Поред старешина корпуса, на овај скуп позвани су и Загорка Павловић, предсједница Кола српских сестара из Приштине, Љубо Вујовић, некадашњи директор СЦ „Боро и Рамиз“ у Приштини и Миодраг Линта, предсједник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону.

Као што обичај и налаже, своје некадашње официре и госте, поздравио је генерал Радован Грубач, рекавши на почетку своје бесједе, да је 19. маја 1992. године, формиран Херцеговачки корпус, као дио Војске Републике Српске.

– Бројно стање нашег корпуса, приликом његовог формирања било је 4 600 бораца, а само за неколико мјесеци имали смо 24 хиљаде људи под оружјем. Рат смо завршили са 18 и по хиљада бораца, а током његовог трајања погинуло је око 10 посто бораца и старешина, толико је оквирно, након рата, остало и инвалида. Чини ми се, да је данас модерно говорити како смо све ратове изгубили. Ми, у Херцеговини, нисмо изгубили рат. Бранили смо и одбранили српску Херцеговину и данас тамо живи наш народ. То је наша земља и имамо чиме да се поносимо, јер смо извршили наш историјски задатак –  рекао је  генерал Грубач.

Нажалост, многи нису дочекали крај рата, а многи су у међувремену и умрли, па је позвао све присутне да минутом ћутања одају пошту погинулим и умрлим припадницима Херцеговачког корпуса.

ЛАЛОВИЋ: СНАГА НАРОДА НЕ ЛЕЖИ У БРОЈУ, НЕГО У СОЈУ!

Пуковник Миленко Лаловић, добио је , како је рекао, задатак да са одређеним бројем колега припреми и организује ово саборовање, поздрављајући све оне који су се одазвали позиву.

– Умјесто да причамо сами о себи, можда је боље цитирати умну главу, владику Николаја Велимировића. Он је тако кратко и једноставно описао Херцеговину и Херцеговце слиједећим ријечима: „Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима, ни мање земље, ни већег броја правих људи“. Владика је за мене, у тих неколико ријечи, потенцирао темељну и најважнију људску особину, а то је карактер. Она чини погонско гориво за сва људска понашања и дјеловања. Захваљујући том гориву, ми смо имали довољно енергије, када је требало држати пушку у руци, да бранимо, одбранимо и сачувамо српску Херцеговину, а тиме смо дали и велики допринос да се створи Република Српска. Из тог горива дотекло нам је снаге да пушку замјенимо пером, па да о ономе гдје смо учествовали и шта смо радили посвједочимо и писаним траговима, уобличавајући то у монографију Херцегвачког корпуса. А за то смо утрошили дупло више времена него што смо провели у рату. Вриједило је, јер смо тиме оставили траг садашњим и будућим покољењима, а сигуран сам, да је то дјело драгоцјено за историчаре који се буду бавили проучавањем тога времена – рекао је, између осталог, Лаловић, истичући да снага једног народа није у броју него у соју, што се с правом може односити на припаднике Херцеговачког корпуса.

Тамо гдје се окупе људи, а поготово у Херцеговини, кажу да је скуп глув, ако се не чује бар једна здравица. Пуковник Зоран Пејановић, рече да „чим види честите људе и софру, мени се отме здравица“. Наздрави Пејановић, на одобравање осталих, завршавајући је ријечима: “ Нека нам овај дан пређе у незаборав, у слободној, у слободи јуначкој и постојаној Републици Српској“.

ЗАЈЕДНО КАД ЈЕ БИЛО НАЈТЕЖЕ

Присутни пријатељи из Приштине помогли су борце и народ Херцеговине онда када им је било најтеже и та помоћ је била издашна у многим видовима.

„ Данас, на овом скупу, изазивате код мене исте оне емоције, када сам са свом својом вољом и свим својим бићем, за време рата, била присутна са вама. То је углавном било најмање једанпут мјесечно, када је наша хуманитарна помоћ стизала до вас, не у комбијима, него у шлеперима и хладњачама. Како патријарх Павле рече, опростите, али не заборавите. Мени немате шта да праштате, али молим вас, не заборавите, јер та веза Херцеговине и Косова, илити Србије, не смије никада да буде прекинута“, подсјетила се, на те давне дане, Загорка Павловић, предсједница Кола српских сестара из Приштине, које сада дјелује при Цркви Светог Марка у Београду, искористивши прилику да све присутне, као и све борце који то желе, позове да 28. августа дођу на Косово и Метохију, на славу Кола српских сестара.

Све недаће које је деведесетих година Херцеговачки корпус имао, заједно са својим народом, пробудиле су сјећања и код Љубе Вујовића, великог хуманитарца из Косова Поља.

„Послије толико година, радо се сјећам тих времена и данас, гдје год стигнем, радо евоцирам успомене на свијетао лик сваког борца Херцеговачког корпуса. Причам то са поносом, јер знам да он није изгубио ни један педаљ херцеговачке земље. То треба да служи на част и вама старешинама и свим борцима који су учествовали у тим често неравноправним борбама. Сјећам се многих бораца који су били рањени, сјећам се и неких који су погинули. Ми, који смо помагали у тим тренуцима, били смо дио вас и то смо и данас, а овај позив да присуствујемо дружењу са вама нас је дубоко дирнуо и захвални смо вам на томе“, рекао је Љубо Павловић, и пожелио је присутним официрима да ово дружење постане традиција, а да они своја искуства треба да преносе на млађа покољења која нису осјетила рат, и дај боже да га никад не осјете.

ИСТРГНУТО ИЗ ЗАБОРАВА

Народни посланик Миодраг Линта рекао је да му је изузетна част што је позван на ово дружење, захваљујући се генералу Грубачу и на позиву и на томе што му је честитао на функцији предсједника Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, у чије име је и честитао 26-у годишњицу од оснивања Херцеговачког корпуса.

„ Херцеговачки корпус је дао огроман допринос стварању наше западне српске државе Републике Српске, а као што је рекао генерал Грубач, од свог оснивања он није изгубио ни једну битку на бојном пољу. Имао је више великих офанзивних акција, спојио је источну Херцеговину са сарајевско- романијским дијелом РС и Републиком Србијом, чинећи то све часно, поштујући нашу традицију, Женевску конвенцију и на то посебно можемо да будемо поносни. Оно што заиста није у традицији нас Срба, Херцеговачки корпус је први, од шест корпуса колико је имала ВРС, урадио своју монографију. Ми Срби обично смо склони забораву, али са том монографијом показали сте да на такав начин треба да његујемо културу сјећања и да та ратна искуства и успомене преносимо на млађе генерације. Сигуран сам да ће бити нових издања и допуна, јер увијек има нових информација, нових чињеница које треба укључити. Не смије се нико изоставити, заборавити, јер је то дуг према свим борцима и официрима овог славног корпуса“, истакао је Линта, додајући да ће увијек бити на располагању, не само на дружењима , него ако буде могао да пружи неку помоћ, учиниће то са задовољством.

Након тога сви присутни „реферисали“ су о томе шта су радили по завршетку рата у БиХ, о својој породичној ситуацији и другим интересантним детаљима из њиховог живота. Чуле су се ту и многе анегдоте из ратних дана, али и нека дешавања која нису процурила у јавност и не треба, јер неке ствари треба да остану заувијек само међу саборцима и пријатељима.

Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ