• Најсвјетлији примјери  морала и достојанства сачувани су српској у народној традицији.  Традицији коју све више занемарујемо трудећи се да будемо модерни и да се што више приближимо Европи.

Чини ми се, да је се, све чешће, и стидимо. У тој трци да досегнемо идеале потрошачког друштва, све више заборављамо и на ону дивну српску ријеч коју су генерације сматрале основом сваког доброг васпитања – честитост. Та дивна ријеч све се рјеђе чује, а  до њеног значења се све мање држи. Невјероватно је колико смо се од себе одродили, иако се посљедњих година, макар декларативно, враћамо вјери и традицији. Циљ овог текста није моралисање, него управо покушај да се присјетимо онога што је у традиционалној српској породици било најважније – части и образа.

У мору наставног градива из српског језика предвиђеног за основну школу нађе се и по који књижевни текст. Ђацима то, како кажу, дође као дугоочекивани предах од тешких  и неразумљивих граматичких лекција. Међу књижевним текстовима који се обрађују у основној школи доминирају они са наглашеним дидактичким карактером. То је ваљда и један од разлога што у програму има толико народних пјесама.

Наши ученици нерадо читају овакве текстове. Они  мисле да је епика одавно застарјела и превазиђена. На сам помен неке епске пјесме углавном отпухују, говорећи колико је то досадно и неразумљиво. Када их приупитам зашто им је то толико досадно, углавном одговарају да не разумију старински  језик (понеко ће употријебити и термин архаичан), као ни  епске обрасце понашања. Наша дјеца углавном не разумију патријархални морал јер не могу да га упореде са садашњом изврнутом концепцијом  моралности.

Они не могу да сагледају у правом смислу духовни и морални портрет српске дјевојке која срамежњиво гледа преда се, не разумију појам смјерности уопште, зато им се српска дјевојка чини смијешном. Поражавајуће је колико нам дјеца мало знају о обичајима и традицији, о томе како смо живјели прије два или пет вијекова, како су се Срби забављали прије паметних телефона причајући приче уз ватру крај огњишта, пјевајући уз гусле о славним јунацима и играјући коло.

Признајем да ми је идеја за овај текст управо синула на једном часу док сам обрађивала епску пјесму „Диоба Јакшића“. У једној од најбољих и свакако најкомплекснијих епских пјесама нашле су се на једном мјесту скоро све српске вјечите теме: сукоб међу браћом око старјешинства, престижа и моћи, надалеко чувени „српски гњев“ и жеља за осветом, као и један  пожртвован, али промишљен и   смирен поступак српске жене, као чувара породичног огњишта.

Жеља за влашћу и  борба око власти  скоро да је назобилазна црта српског карактера. Много је оних који су због те погубне страсти за владањем губили присебност, образ, достојанство, а понекад богами и главе. Наша средњовјековна историја пуна је владара који који су, у слијепој жељи да се домогну власти, убијали и своје најближе сроднике – очеве и браћу. Историја нам је пуна крвавих трагова о којима најчешће ћутимо. Изгледа да ниједна друга људска страст не може на човјека имати тако погубно дејство као ова. Због жеље за моћу човјек често губи разум и не може ваљано да расуђује. О  посљедицама гњева  које често знају бити кобне говори и ова пјесма. Јакшић Дмитар одлучио да убије брата понесен гњевом и  жељом за осветом јер  овај није хтио да му уступи коња и сокола, тадашње симболе старјешинства и витештва.  У налету бијаса и огорчености он одлази у лов, а  својој жени наређује да му отрује брата. Само ако имамо у виду положај жене у српској патријархалној породици, можемо разумјети у каквој се страшној дилеми ова жена нашла : или отровати дјевера и тако учинити неокајиви гријех или поступити по правди и бити изложен кобним посљедицама мужевљевог гњева. У најтежим тренуцима прибрана Анђелија изговара ону кључну реченицу:

Што ће ова сиња кукавица!
      Да отрујем мојега ђевера
      Од Бога је велика гријота,
      А од људи покор и срамота;
      Рећи ће ми мало и велико
      Видите ли оне несретнице
      Ђе отрова својега ђевера,
      Ако ли га отровати нећу
      Не смјем војна у двору чекати!

Анђелијин одговор може послужити као мотив за толико размишљања и преиспитивања. Двије основне ријечи из Анђелијиног одговора „гријота“ и „срамота“ као да су данас изгубиле смисао. Данас скоро па ништа није срамота, а о проблему гријеха и грешности у оном хришћанском смислу скоро да нико и не размишља. Што се мање стидимо, више гријешимо. Када смо то заборавили на оно : „Немој сине, срамота је“?!

Када смо престали да се стидимо својих лоших поступака? Када су нас научили да вјерујемо да је управо одсуство стида права слобода?! Хиљаду сличних питања прошло ми је кроз главу и онда сам схватила да су моји ученици још нису довољно зрели да одговоре на оваква питања. Зато сам ријешила да напишем овај текст.

Основни недостатак данашњице могао би се управо назвати одсуством стида и осјећаја за срамоту. Онда када смо одлучили да побјегнемо од традиције и патријархалног морала који нас је „ тезао и спутавао“, брже – боље смо прихватили западне моделе живљења, а од свега најдраже су нам постале слободе које они прокламују. Но велика слобода је за човјека ђаволски опасна ствар, она често води у анархију, хаос и неморал . У Библији се каже : „ Све вам је дозвољено, али вам није све на корист“. Човјек мора да поштује једну врсту духовне вертикале без које је изгубљен.

Западни либерализам непримјењив је на кочоперан и својеглав народ какви смо ми Срби. Свједоци смо како нас се сваки дан у медијима пласирају примјери људи који управо на одсуству срамоте и сваког мјерила пристојности граде своје каријере и олако стичу новац. На телевизији сваки дан можемо видјети безброј духовно и физички изобличених лица без властитог идентитета и спознаје која, на нашу несрећу, креирају нови систем вриједности. Стотине је таквих, укалупљених који се  идеално уклапају у идеал потрошачког друштва у коме вриједиш онолико колико си се „снашао“.

Глагол „снаћи се“ постао је мјерило вриједности. „Снаћи се“ значи заправо доћи до свега на лакши начин, не марећи за стид ни за образ. На образ као да већина почиње да заборавља, као и на образовање. Не смијемо заборавити чињеницу да је ријеч  образовање уствари изведена од ријечи образ. Ту увијек као опомена долазе ријечи великог и светог владике Николаја Велимировића : „Образован је онај ко има образа, а богат је онај ко има Бога у себи!“

Некада је идеал младих генерација био да властитим трудом и знањем дођу до одређених резултата. Бојим се да је данас идеал младих генерација  до успијеха дођи са што мање труда. Живимо у доба површности када је све оно што захтијева кориштење човјекових умних и физичких снага оно како дјеца у сленгу кажу „смор“. Смор је сваки тежи физички рад, смор је читање, смор су квалитетна музика и квалитетни филмови. Генерације нам све више отупљују, зато често не могу да се идентификују са књижевним јунацима, зато не „осјећају“ књижевност, а и у животу све мање разликују добро од рђавог. Зато и не чуди што данас наша дјеца не разумију традиционални морал који његује епска пјесма. Морамо признати да им није ни лако. Они су стално располућени између  оног чему их учимо у  школи и оног што сваког дана виде свуда око себе.

У народној пјесми љуба Анђелија је поступила као високоморална племенита жена која је жртвујући најдрагоцјенију ствар из свог мираза, успјела да од ђевера добије на поклон коња и сокола, као симболе моћи. Она је својом женском смиреношћу и добротом успјела оно што њеном мужу никако није полазило за руком. Она је примјер који показује колико се може добити смиреношћу и достојанством, али прије свега чувањем образа. Свјесна је значења ријечи „ срамота“ и „грехота“, зато и има храбрости да се опредијели за племенитост.  Само за племенитост и доброчинство оплемењује се свјесно, а зло се може чинити и стихијски, без много размишљања.

Анђелија је примјер да је жена тада, као и данас, била стуб и ослонац породице. Она је носилац најбољих врлина и чувар породичног мира. То је идеал жене за сва времена, оличен у јединству женствености, великодушности и доброте.  Слика српских мајки и жена кроз вијекове – истинских хероина које су мушки радиле, али женски живјеле Умјесто да почини смртни гријех и отрује дјевера, она је браћу измирила и и тако сачувала породицу, њен углед и достојанство.

Мишљења сам да можемо опстати као народ само ако се вратимо  традицији и оно добро из ње чувамо као непроцјењиво благо. Задатак свију  нас је да натјерамо  нашу дјецу да се врате епици и фолклору, да науче појмове части и достојанства. Наше дјевојчице узоре морају тражити и видјети у племенитим примјерима из традиције, у жени која је била стуб и ослонац традиционалне српске породице, а не у празноглавим пјевачицама које једино могу да уновче свој физички изглед. Дјецу, а и себе морамо учити одговорности и поштењу као јединим правим вриједностима које надрастају тривијално и пролазно.

Дарка Деретић / Слободна Херцеговина