• Димитрије Милаковић, српски књижевник, историчар и издавач био је и секретар владике Петра II Петровића Његоша и књаза Данила.

Родио се 6. новембра 1805. године у селу Јасеници у Шуми требињској. За породицу Милаковић Јефто Дедијер пише да се њихов предак настанио на Прловиту Влаку код Јасенице и звао се Милак па је по њему настало презиме Милаковић. Славе Јовањдан. Даље наводи да је из ове породице Димитрије Милаковић писац и историчар. Од ових Милаковића 1810. године из Јасенице  се одселила  једна фамилија у Љубиње, они славе Ђурђевдан, пише Дедијер.

Као мали Димитрије је с родитељима и братом прешао у Мостар. Рано је остао без оца. Када се тешка заразна болест куга поново појавила 1814. године у Босни и Западној Херцеговини Димитрије одлази са мајком и старијим братом Јованом из Мостара у Дубровник. Постоји запис да је те године у Мостару од куге умро велики број људи.

Пошто је Димитрије био хром на једну ногу није желео попут свог брата да се бави захтевним трговачким послом већ је решио да се уз помоћ брата школује. Пошто је завршио основну школу отишао је у Нови Сад где је завршио гимназију, а затим  филологију у Пешти. Своје школовање завршио је у Бечу где је студирао право. Био је врстан полиглота.

Боравећи у Бечу 1831. године упознао се са кнезом Јованом Вуковићем који се враћао из Русије па је прихватио његов предлог да дође у Црну Гору, на Цетиње. Упознавши га тадашњи архимандрит Петра II Петровић Његош узео га је за свог личног секретара. Да би остварио своје планиране државне реформе Његошу је требала једна чврста и образована личност па се одлучио да то буде Димитрије Милаковић. У то време на Цетињу је био и ужички епископ Никифор Максимовић који је помагао младом Његошу у вршењу црквених послова.

Решавајући нагомилане државне послове и како би се завладичио Његош је у јуну 1833. године пошао у Русију. Са собом је повео свог секретара Димитрија Милаковића и телохранитеља Стефана Петровића. Путујући од Котора преко Трста у Бечу Његош и Димитрије Милаковић посећују руског посланика Татишчева и Вука Караџића који их упознаје са Јернејем Копитаром, а упознају и српског православног митрополита карловачког Стевана Стратимировића, који је тих дана боравио у Бече. Од Беча преко Пољске дошли су у Петроград где је на седници Синода, којим је преседавао митрополит Серафим, одлучено да се млади Његош завладичи.  По пријему код руског цара Николаја I и добијања обећане помоћи за Црну Гору и Цетињски манастир цар му је дао грамату у којој народу Црне Горе препоручује да слушају младог господара, који ће, како у грамати стоји, учинити све да уведе поредак и организује власт по угледу на савремене државе.

По повратку из Русије Његош се озбиљно разболео. Црногорски главари посумњали су да је неко од Његошевих неистомишљеника покушао да га отрује. И Његош је био прилично обазрив, тих дана једино је имао поверење у свог секретара Димитрија Милаковића с којим се дружио по цео дан.

Када је Његош набавио штампарију и из Петрограда довео штампара Михаила Петрова, на Цетињу је 1835. године почео да излази први црногорски књижевно-научни алманах „Грлица„, а уредник је био Димитрије Милаковић.  „Грлица„ је највише простора посвећивала историјско-географским и књижевним прилозима из целог Српства. Алманах је излазио пет година.

Милаковић је одржавао везе с књижевницима свога доба, а с Вуком Караџићем је био у сталној преписци.

Његош је замолио Димитрија као образованог човека да у циљу унапређења просветних делатности напише неколико уџбеника за црногорску младеж.

Тако је Милаковић 1836. године саставио и објавио „Српски буквар ради учења младежи црквеному и гражданскому читанију„, а 1838. године саставио је и објавио „Српску граматику„ приручник за савладавање основних знања о српском језику и писму. Већ следеће 1839. године написао је „Увод у општу историју за децу„. Писао је школске програме и једно време био школски надзорник.

Имајући велико поверење Његош је дао Димитрију и да надгледа црногорске финансије.

После вишегодишњих сукоба на црногорско-турској граници према Херцеговини у Дубровнику су 25.септембра 1842. године Петар II Петровић Његош и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић потписали споразум око нерешених пограничних подручја како не би дошло до озбиљнијих сукоба. У уговору је поред осталог стајало да питање Грахова и Ускока није решено и да ће Порта покушати то да реши.

Пошто до решења поменутог питања није дошло Његошев секретар Димитрије Милаковић, у кога је Његош имао потпуно поверење, и Али-пашин опуномоћеник Осман-Ага Зворничанин  сачинили су нови споразум којим се регулишу односи на граници две суседне земље. Споразум је сачињен у Котору 9. новембра 1843. године, а потписали су га владика Петар II Петровић Његош и Али-паша Ризванбеговић. Оригинална документа се чувају у Архивском одељењу Државног музеја на Цетињу.

Димитрије Милаковић је 1842. године постао дописни члан „Друштва српске словености„ чији су оснивачи били Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић. Задатак друштва био је ширење науке на српском језику и усавршавање српског народног језика.

За време свог боравка на Цетињу Милаковић је написао „Историју Црне Горе„ која је штампана у Задру 1856. године. Књига је доживела више издања. Треће издање је штампано у штампарији Браће Јовановића у Панчеву што говори о заинтересованости читалаштва за историју Црне Горе. Књига је преведена на многе стране језике.

Димитрије је остао Његошев лични секретар све до владикине смрти. Доласком на престо књаз Данило је задржао Милаковића као свог секретара. Кад је књаз Данило путовао у Русију повео је са собом и Милаковића. Тада је Милаковић добио орден Светог Владимира. Орден Светог Владимира био је други по хијерархији у Руској Империји. Додељиван је за војне и цивилне заслуге.

Димитрије се није дуго задржао у служби књаза Данила. Напустио је Црну Гору и отишао у Дубровник да живи код свог брата богатог трговца.

По избијању Кримског рата око превласти на Балкану, Дарданелима и Блиском истоку вођен између Русије с једне стране и Уједињеног краљевства, Француске, Османског царства и италијанског Краљевства с друге стране Димитрије Милаковић је дошао у Београд и ту провео две године. Вративши се у Дубровник бавио се искључиво књижевним радом али је стално био под присмотром аустријске полиције која га је сумњичила да није можда српски шпијун. Брат му је омогућио да путује и упознаје разне земље и проучава свет. На једном од таквих путовања кроз Саксонију, тад већ прилично лошег здравља,  15. августа 1858. године у Дрездену нађен је мртав у хотелској соби.

На вест о смрти Димитрија Милаковића Летопис Матице Српске поред осталог навео је: „Изгубили смо једног од врсних поборника народне књижевности„, а „Српске Новине„ су писале: „Српство је изгубило једног врлог мужа, честитог родољупца, најодличнијег књижевника и неуморног  радника ….„

После Димитријеве смрти његов брат Јован-Јово Милаковић поклонио је Православној црквеној општини у  Дубровнику целокупну Димитријеву библиотеку.

Као угледни трговац Јово је био у руководству дубровачког црквеног одбора за подизање српске православне цркве Светог Благовјештења. Преко њега је из Одесе стигло у Дубровник 12 икона за цркву Архангела Михајла на Бонинову рађених у стилу  руске школе, које је послао Филип Лучић. Јово је био приложник православним храмовима, како у новцу тако и у реликвијама. У црквеном музеју у Дубровнику поред осталих портрета стоје и портрети Димитрија и Јова Милаковића.

Димитрије Милаковић тај врсни и достојанствени Србин из Херцеговине један од ретких веома образованих  интелектуалаца оног времена, историчар и филолог, оставио је великог трага у културно-просветном и политичком животу Црне Горе и целог Српства.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић