•  Цветко Рајовић, (1793, Вуковићи, Требиње – 1873, Београд) један је из плејаде познатих људи требињског краја, који је као врстан трговац и образован човек, уз то што је говорио италијански, немачки и руски а служио се грчким, француским и влашким језиком, препознат прво од стране Јеврема Обреновића а затим и од кнеза Милоша и кнеза Михајла Обреновића.

Имао је част и дужност, на предлог челника династије Обреновић, да обавља многе значајне функције тог времена.  Био је управитељ Београда, председник Врховног касационог суда, председник Државног савета, министар иностраних послова и председник владе као и потпредседник Сената, са које је функције и отишао у пензију.

Оданост породици Обреновић наставили су Цветкова ћерка Драга, и њен супруг, Антоније Орешковић, који је био пуковник српске војске, а за време српско-турских ратова 1876-1878. године обављао је дужност начелника штаба и заступника врховне команде.

Ту оданост исказала су и њихова деца.

Деца Драге и Антонија, унучад Цветка Рајовића, Милица, Ружица, Боривоје и Милан , целог свог живота били су привржени и у блиским односима са краљицом Наталијом Обреновић.

Краљица Наталија

Милица (1876, Београд – 1907, Париз) и Ружица (1875, Београд – 1956, Београд) биле су краљичине дворске даме. Дворске даме су биле најугледније и најотменије госпође и госпођице тог времена. Милица и Ружица су биле сво време уз краљицу Наталију, од њеног бурног разлаза са супругом, краљем Миланом, и прогонства из Србије 1891. године.

Наталијин отац је био руски пуковник а мајка молдавска принцеза, те је она увек остала привржена Русији за разлику од свог супруга Милана, који је био окренут ка Бечу, што је поред осталог подгрејавало њихове сукобе и неразумевање.

Милица је била удата за Михајла Мишу Цукића, а и њихива ћерка Наталија, праунука Цветка Рајовића,  такође је била у служби краљице Наталије Обреновић.

После Милицине смрти Ружица је остала уз краљицу Наталију све до њене смрти 1941. године у Паризу.

До одласка у Париз, живеле су заједно у дворцу „Сашино„, у Бијарицу, на француској обали Атлантика, којег је краљица Наталија подигла и назвала по љубави према сину Александру – Саши, који је остао у Србији.  Бијариц је у оно време био бањски центар и омиљено место окупљања краљевских породица.

У једном од тестамената краљице Наталије, из 1920. године,  наводи се да Ружици Орешковић, својој почасној дами,  оставаља бонове трезора Србије од продаје свог хотела у Београду, уз завештање да ће се бринути да њено стање буде обезбеђено једног дана после краљичине смрти, додајући да осим свог сина никог никад није више волела од ње.

Боривоје Орешковић, (Београд, 1871-1949.) Рајовићев унук, био је угледни београдски адвокат и правни заступник краљице Наталије Обреновић.

Своју захвалност породици Орешковић, у којој је дуги низ година имала најинтимније пријатеље, после убиства њеног сина, краља Александра и краљице Драге Обреновић 1903. године, краљица Наталија је исказала тако што им је поклонила летњиковац са парком, виноградом, земљиштем од 30 хектара и игралиштем за тенис и крикет, прво такве врсте у Србији, које се налазило  у Смедереву.

Најмлађи унук Цветка Рајовића, Милан Орешковић (Београд, 1880-1956.), био је агроном и водио је рачуна о винограду и унапређивао виноградарство у смедервском крају, уводећи низ новина у гајењу винове лозе и у производњи вина у „Краљевом винограду„ у Смедереву.

Дворац и виногради остали су у њиховом поседу све до краја Другог светског рата, када су постали државна својина. За узврат добили су од државе плац у непосредној близини са приземном кућом. Омогућено им је да узму део покућства и уметничких дела. Део тог иметка касније су откупили музеји у Србији а део је још у поседу наследника породице Антонија и Драге Орешковић.

Наследници Цветка Рајовића, нарочито његова унучад, уосталом као и он сам, били су активно укључени у живот и послове династије Обреновић.

Ово је само мали приказ једног Требињца и његових наследника везаних за   династију Обреновић.

Припремио Миливоје Мишо Рупић