Директор Музеја жртава геноцида нас онако “ex cathedra”, у маниру излагача на научном скупу, по ко зна који пут за редом, покушава заокупити бројем јасеновачких жртава

Пише: Душан Ј. Басташић

Онај дио невладиног сектора који окупља потомке и поштоваоце жртава Геноцида, Србоцида, Погрома или Покоља почињеног од стране Независне Државе Хрватске, из много разлога пажљиво прати сваку јавно изнесену ријеч директора Музеја жртава геноцида из Београда. Од тога, која особа стоји иза те функције, много је важније да она представља не само највишу, државну институцију Србије али и васколиког српског народа, у чијој је компетенцији (између осталог) изучавање, публиковање и образовање Срба о Геноциду, Србоциду, Погрому или Покољу почињеном у вријеме НДХ.

Ова четири појма везана за трагедију која нас је задесила у прошлом вијеку, наводим из разлога што се наша наука није до сада ни терминолошки одредила према том злочину који је снажно и болно одредио животе многих од потомака жртава.

Посљедњи јавни иступ директора Музеја жртава геноцида под насловом “Још једном о броју жртава у Јасеновцу”, не бави се ни поменутом терминологијом, ни карактером почињеног злочина, не носи поруку недокланом српском народу како треба да се сјећа својих жртава и како да о том историјском искуству учи своју дјецу да јој се зло не би поновило. Директор нас је “ex cathedra”, у маниру излагача уводничара на научном скупу, опет, по ко зна који пут за редом, покушао заокупити бројевима јасеновачких жртава. То је ваљда, за најширу српску јавност о годишњици почетка Геноцида, Србоцида, Погрома или Покоља, најважнија и најпримјеренија тема, она од суштинске важности.

Професор Вељко Ђурић Мишина није пропустио да и овај пут, одмах на почетку обраћања васколиком Српству подсјети на штету коју чине, цитирам: “ботови – плаћеници, свезнајући са својим коментарима, упитног образовног нивоа који из дубоке интернетске илегале одвлаче пажњу од основне теме одређеног прилога”.

Пошто је директор Музеја жртава геноцида због коментара на више својих прилога прозивао нас, осниваче и челне људе удружења потомака и поштовалаца жртава, пажљиво биљежим, додајем на већ подужу листу ове нове квалификације којима нас са академског нивоа, академски “пристојно” части и шамара .

У какву то шизофрену, расколничку каљужу гурате српску јавност, супротстављајући истину коју нам подастирете испред Музеја жртава геноцида, ономе што нам као истину нуди Влада Србије, Народна скупштина Србије, Влада Српске и Српска академија наука и умјетности

Кори нас директор да из наших коментара “Неће се, на жалост, чути ниједна нова чињеница која, на пример, може допринети расветљењу размера зла и броју злочинаца”! Сметнуо са ума професор да је то што од нас очекује уствари његов посао и да управо од институције на чијем је челу, очекујемо ми неуки пук, чињенице које помиње.

Али, лако за нас из удружења потомака жртава који смо готово огуглали на овакву све присутнију менталну тортуру отуђене историократске олигархије. Професор се опет обрушио на иконе српске борбе против заборава, академике Василија Крестића и Србољуба Живановића проглашавајући их “проблемима са великим и звучним титулама, али са малим знањем теме!”

Авај директоре!
Немам намјеру да вас учим пристојности у обраћању људима из академске заједнице који су у озбиљним годинама и који у српском страдалничком корпусу баштине дугогодишње поштовање и повјерење. Указаћу вам на значај интелектуалног поштења, пошто у друштво двојице академика нисте укључили и историчаре, српско-израелски тим аутора изложбе о Јасеновцу која ће бити отворена 28. априла у Народној скупштини Србије а на чијим паноима су истакнути бројеви жртава које оспоравате. Читамо да ће ова изложба бити допринос ове институције ширењу истине о Јасеновцу. Иза овог пројекта стоји Министарство спољних послова Владе Републике Србије у чијој је надлежности Музеј жртава геноцида а богами и постављење његовог директора, тренутно вас.

Управо стиже вијест да ће Дан сјећања на жртве усташког злочина-геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доња Градина у недјељу, 23. априла заједнички организовати Владе Републике Српске и Србије. Наводи се да је на том стратишту страдало 700.000 жртава и да је међу убијенима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста а међу њима је 20.000 дјеце.

У какву то шизофрену, расколничку каљужу гурате српску јавност, супротстављајући истину коју нам подастирете испред Музеја жртава геноцида, ономе што нам као истину нуди Влада Србије, Народна скупштина Србије, Влада Српске и Српска академија наука и умјетности чији је академик Василија Крестића редовни члан у Одељењу историјских наука?
Шта подузимате да се због вашег арогантног, непримјереног гарда према најактивнијим удружењима потомака жртава из Србије и Српске, прекинута међусобна сарадња са Музејом жртава геноцида поново успостави?

Пошто сте професоре загледани у бројеве жртава, очито је да поред вас неопажено тутње дешавања и процеси о којима би итекако требали водити рачуна, одређивати се као историчар и челни човјек Музеја и преносити јавности ставове државе, јер Музеј јесте државна институција а ви јесте највише позиционирани државни службеник када је Геноцид, Србоцид, Погром или Покољ у питању.

Недавно је предсjедник Комисије града Београда за уређење „Старог сајмишта“, представницима јеврејске заједнице Србије понудио да између Спасићевог и њемачког павиљона, одаберу онај који сматрају погодним за изградњу Музеја холокауста, чију ће изградњу финансирати Република Србија. Јевреји су одабрали велелепан и добро очуван павиљон великог српског задужбинара Спасића а Србима је преостао њемачки павиљон (лијепа симболика) који гле чуда треба да се измјести (читај руши) јер је на мјесту гдје је сада, регулационим планом предвиђено да иде пут.

Гдје ћете са музејом директоре?
У образовни систем Р. Српске од јесени се уводи образовање о Холокаусту. Колико сам упознат, ученици у неким школама у Србији већ се образују на ту тему. Кажу да је то европска образовна норма. Радите ли професоре на увођењу образовања о Геноциду, Србоциду, Погрому или Покољу (одаберите већ једном термин и саопштите нам одлуку) у школе Србије и Српске?

Шта подузимате да се због вашег арогантног, непримјереног гарда према најактивнијим удружењима потомака жртава из Србије и Српске, прекинута међусобна сарадња поново успостави?
На крају, савјетујем вас да нам више не бацате коску са бројевима жртава јер колико год да их је било, много, превише их је било и та болна рана нас потомака и чланова породица жртава до данас није зарасла.
У ове дане сјећања на мученике јасеновачке, јадовничке, пашке, гаравичке, шушњарске, глинске, пребиловачке, шарговачке, подрињске, ливањске, грубишнопољске, коларићке, садиловачке и многе друге непоменуте, ухватите се пера и пишите нам шта да осим црквеног сјећања и породичног предања чинимо да их не заборавимо.

Напомена:
Аутор је син преживјелог јасеновачког дјечака логораша и предсједник удружења грађана Јадовно 1941.