Пре сто тридесет година, у својој петнаестој години, Јован Дучић је објавио своју прву песму која носи назив „Самохрана мајка“.

Било је то 1886. године у Сомборском илустрованом листу за српску младеж „Голуб„.

Срби тада нису имали други дечији часопис који је доносио књижевне прилоге, занимљивости из разних области, приказе нових књига и остало, а који је преко својих страница читаоцима слао поруке родољубивих осећања.  Лист „Голуб„ се продавао у Аустро-Угарској, Србији и Бугарској.
Вероватно је Дучић инспирацију да напише ову песму добио због чињенице  да је и  сам рано остао сироче, јер му је отац погинуо у херцеговачком устанку.

Песму је написaо у Мостару, за време школовања у трговачкој школи. У потпису објављене песме у листу „Голуб„ писало је Јово А. Дучић.

САМОХРАНА  МАЈКА

На бреждељку једном

Колеба је мала,

На вратима њеним

Баба је стојала.

Бедна баба ова

Никог свога нема,

Усамљена овде

У колеби дрема.

У муци и тузи

Старост своју броји,

И црта од туге

На челу јој стоји.

По цртам` се види

Да премного пати,

Јер девет синова

Роди ова мати.

Сећа л` те се браћо

Кад се Србин био,

Кад је за слободу

Своју крвцу лио.

Бабини синови

Тад у бој одоше

На бојишту љутом

Свих девет падоше.

Отац тих синова

Још у првом боју,

Јуначку је главу

Оставио своју.

Погинуше славно

Бранећи слободу,

Скидајући ланце

Свом миломе роду.

Тако ова бака

Самохрана оста,

Тешећи се тиме,

Да је таквих доста.

Приредио: М. Рупић / Слободна Херцеговина