•   Дубровачки Срби сматрали су да је Дубровник  „од памтивјека имао српску мисао притајену у грудима. Све: историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.”

Медо Пуцић и Матија Бан били су први који су почетком четрдесетих година 19. века говорили о српству Дубровника. (1)

У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” истакнут је  значај Меда Пуцића за дубровачке Србе католике : „Тај препород у српском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, … убрзо је био захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства. … ” (2)

У говору на сахрани Меда Пуцића Перо Будмани се заклео : „Кунем ти се да ћемо извршити до длаке твоју опоруку, што си нам у Поми оставио”.(3)

Иво Банац сматрао је да је Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које би по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Истакао је да Пуцић није имао никакву одбојност према православнима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса “Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам.(4)

Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце  око новог књижевног годишњака „Дубровник”. Часопис је био углавном посвећен песништву  Меда Пуцића и Бановим повесним студијама. Бан је уз помоћ пароха Ђорђа Николајевића наставио са тајним деловањем проналазећи поверенике за рад у Херцеговини и граничним подручјима Далмације и Босне. После 1850. Србија је обуставила све тајне операције и наредила Бану да се врати у Београд. Упркос томе, Бан је био решен да настави са радом на ширењу српске свести на приморју. Наставио је са издавањем годишњака „Дубровник”  и ојавио бројеве за 1851. и 1852.  (5)

Срби католици на Приморју били су изложени покушајима аустријске власти да са делом католичког клера угуши српску народну свест. О томе је писао лист Срба католика „Дубровник” : „Аустријске власти, схвативши цио значај буђења српске народне мисли, не само код најугледнијих и најистакнутијих Дубровчана, међу којима је био и пок. Франо барун Гондола, него и код дубровачког сељака, побојаше се да она не узме маха и код осталог народа католичке вјере који на себи од вјекова носи сва обиљежја, која јасно говоре да је српског рода и племена. С тога је требало подузети све мјере, да се буђење српске народне свијести код Срба католика одмах у почетку угуши”.

Лист Дубровник је пишући о 36 годишњици смрти Антуна Фабриса истакао : “Он је био у најбољим годинама у оној ери хајке на све што је српско, кад је у Дубровнику требало пошто-пото створити терен противан јединој чистој и спасоносној идеји, оличеној у Српству, наћи заводитеље омладине, а искључити наставнике праве и чисте историјске истине …, те населити што више протусрпских елемената покорних слуга и измећара туђинским властима и душманским тежњама, у жељи и настојању да Дубровник добије нови вид и карактер, … . Као млад наставник није могао доћи никако на катедру умних професора и ријетких родољуба : Будманија, Зоре, Кастрапелија и Групковића у Дубровник, као ни сви остали честити Срби Дубровчани : Решетар, Кулишић, Радуловић и Колендић.

У Дубровнику деведесетих година били су на власти Срби католици на челу са Франом Гондолом. Хрватска странка радила је на томе да освоји власт у Дубровнику. Пера Чингрија сматрао је да су Срби католици на челу са Франом Гондолом у Дубровнику водили иредентистичку агитацију у великом стилу. Од Задарске покрајинске владе коју је подржавала Хрватска странка је добила да повереник уместо општине води изборе. За време Гондоле саграђен је хотел Империјал, војничка касарна на Гружу и подигнут је Гундулићев споменик. (6)

У листу „Дубровник” о том добу : „Признавали су се Срби и држали се Српства јер су у идеји српској спознали једну чисту и спасоносну идеју, која ће прије или послије триумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника. У католичким Србима дубровачким Аустрија је спознала пионире идеје ослобођења међу сљедбеницима западне цркве, не само на дубровачком територију, него и у осталој Далмацији, Босни и Херцеговини, те Хрватској и Славонији, стога су њезине власти заједно са злогласним управљачем Босне и Херцеговине министром Венијамином  Калајем све могуће радиле да их скрше и искоријене.” Осамдесетих година 19 века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо браћо словинског синци племена”. (7)

О томе којим се средствима борила аустријска власт против Срба дубровчана у листу „Дубровник”  истакнуто је: „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању.

У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (8)

Нико Велики Пуцић је 1860. као посланик захтевао за котаре дубровачки и которски одвојену скупштину. (9) Дубровачки Срби католици су у својој “Изјави” из 1896. истакли да се Дубровник не може поистовјетити са Далмацијом, па тако ни дубровачки Срби са далматинским. Са своје стране дубровачки аутономаши су истицали да је “Далмација једна реса, која нема вриједности ако није привезана на хаљину, а њена природна хаљина јест антички Илирик”. (10)

Одговарајући „Обзору” од 17. 3. 1938. лист ,,Дубровник” истакао је : „Нека „Обзор” и то зна, да наши дубровачки аутономаши, нијесу се осјећали италијани, као што су се то признавали спљетски и задарски, па зато нијесу ни били, нити су могли бити италијанске иредентисте, него су били противници уједињења Далмације (нарочито Дубровника) са Хрватском као што смо били и ми, … због њихове маније која их у већем дијелу још ни данас није оставила, маније освајања и хрваћења, присвајања свега што није њихово, … што су постизали захваљујући бечкој влади и клерикализму, који су их подржавали.”  (11)

Дубровник  је  у  другој  половини 19 века био културни  и  привредни  центар  приморских Срба. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили  у Црну Гору и Србију (Матија Бан, Медо Пуцић, др. Валтазар Богишић, др. Лазар Томановић, Марко Мурат).

Један од првака Срба католика госпар Марин Папи из Комолца (Ријека дубровачка) пропутовао је у младости  више пута цијелу Црну Гору у друштву с руским књижевником Павлом Аполоновићем Ровинским. Године 1893. присуствовао је  ободској прослави у Црној Гори. Др. Лујо кнез Војновић примио  је 1896. понуђено  место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др. Валтазара Богишића.

На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику  поручио  му  је  дубровачки  властелин Јеро Наталић : „Лујо, реци на Цетињу  да  српска  Атина  поздравља српску Спарту”. Кнез Никола поставио је 1901. Др. Игњата Бакотића за председника Врховног суда. (12) Лујо кнез Војновић постао је 1899. црногорски министар правде.

Као црногорски опуномоћени посланик при Ватикану заједно са арцибискупом барским и примасом српским Шимуном Милиновићем заступао је 1901-1902. Црну Гору и Србе католике у спору око словинског завода Светог Јеронима у Риму. Због недостатка средстава арцибискуп Милиновић није остварио своју идеју о отварању сјеменишта у којем би се образовао кадар који би чинио језгро „уједињења српства и слоге Југословенске” (13)

Срби Дубровчани били су присталице Словинства  па је у Дубровнику од 1878. до 1884.  излазио књижевни  часопис „Словинац“. Сарадници часописа „Словинац” били су : Матија Бан, Медо кнез Пуцић, Антун и Иво Казначић, Никша Гради, Луко Зоре, Перо Будмани, др. Валтазар Богишић, дум Иван Стојановић, поп Пера Франасовић, Стијепо Кастрапели. У часопису су објављивали дубровачки бискуп Мате Водопић, Јосип Берса, Марко Цар, Вид Вулетић Вукасовић, Вук Врчевић. Иво Војновић израстао је из словинског културног круга (14)

У тадашњој Далмацији  постојале  су  само  четири  приватне  Српске  фондацијоналне школе  и  то  у  Котору, Дубровнику, Задру и Шибенику. Људевит Вуличевић описао је прилике у свом детињству : „Ја се лијепо спомињем да се је у Цавтату и у Дубровнику говорило за мојега дјетинства: « Што ће ти нашки ? … Ваља да научиш талијански и тудешки » . Ако не у свијем, јест доиста била у многијем онда оваква савјест“.

Национални  рад  приморских Срба  одвијао  се  преко  просветних  и  привредних  друштава. Друштва су окупљала Србе католичке  и  православне  вере. Српска друштва и установе у Дубровнику били су : Народна штионица основана 1863, Српско пјевачко друштво „Слога” основано 1874, Дубровачко Радничко Друштво основано 1874, Дубровачка Грађанска Музика основана 1878. и Српска Дубровачка Штампарија основана 1892. (15) Лист Српске  народне  странке  на  Приморју „Дубровник“ уређивао је  од  1895. до своје смрти  1904. књижевник Антун  Фабрис (16). Лист је био утицајан у Дубровнику, Боки Которској и у Херцеговини.

Дубровачки Срби пружали су помоћ Херцеговцима приликом буне познате као Невесињска пушка 1875. Жене и деца устаника бежали су на дубровачко подручје. Избеглице су биле примљене у Жупи Дубровачкој. Мештани су им пружали исцрпну помоћ. Становници Далмације, Дубровника и Боке Которске основали су одборе за помоћ устаницима у Херцеговини. На челу одбора у Котору био је Ђорђе кнез Војновић, док је у  Дубровнику био Перо Чингрија.

У Стону су били активни поп Перо Бачић и кнез Мариница Ђорђић, у Сланом Антун Милетић. У Макарској су били активни Марпурго Манђер и Кажимир Љубић. Због аустријске власти, одбори су радили тајно. Одбор у Дубровнику радио је на допремању помоћи устаницима. На том послу били су ангажовани Божо Бошковић, Глигор Вукановић и Шпиро Берберовић. Дум Петар Франасовић упозоравао је да може доћи до преваре због наговарања устаника од стране европских влада преко њихових амбасадора да се приступи преговорима са турском влашћу. Залагао се за већу тајну помоћ устаницима у храни, наоружању, обући и одећи и сам се ангажовао да се помоћ у што већем обиму прикупи и тајно достави устаницима. Добровољцима су активисти из Дубровника обезбеђивали тајан пут до унапред договорених места на којима су их чекали устаници. (17)

„Српско  братство“, основано у Сплиту 4.8.1897. уз присуство највиђенијих Срба Далмације ,трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији  и  на  политичкој  основи. Циљ Српског братства био је : Развијати и ширити напредак и просвету међу српским народом, а особито на Приморју у либералном духу, бранити српску народност у духу и смислу законом ујемчене равноправности и неговати вековна предања, обичаје и особине, које карактеришу српски народ, неговати народну душевну заједницу, на темељу народног права и слободне народне воље, искључујући историјска права, уколико се не слажу с народним правом.

Друштво ће се ради постизања овога циља, бавити моралним и умним васпитањем српског народа, а особито о васпитању његову са грађанског и политичког гледишта. Оно ће се старати о увођењу српског језика и ћирилице у школе и јавну управу, о оснивању школа, о питањима општинским, земаљским (привредним, трговачко-обртним), о економским потребама народним, о предлагању кандидата за царевинско веће, земаљски сабор, општинске управе и трговачко-обртничке коморе. У Управном одбору били су: предсједник др. Игњат Бакотић, потпредсједници Јосо витез Кулишић и др. Душан Баљак.  Аустријске  власти  су  Српско  братство  распустиле крајем јула 1899.(18)

На  Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано  је  просветно-привредно друштво „Српска  Зора“  по  угледу  на  „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Најзаслужнији   за  оснивање  друштва  био  је новинар Антун  Фабрис. Ново  друштво  је   после  искуства  са  „Српским  братством“  одвојило  просветно-привредни  рад  од  политике. У  првом  броју листа  „Српска Зора” Уредништво  је  изјавило : „Уклањаћемо  се  од  политике, али   ћемо  се  ипак држати  програма  Српске  Народне  Странке  на  Приморју, у колико  наш  рад  буде  засијецати  у  тај  програм.“ (19). Скупштини је председавао Јосиф Кулишић. За заменика изабран је Ђуро Вукотић, за секретара Стјепо Кнежевић. Изабран је одбор од 9 чланова по узору на  „Српско  братство“. Сем оснивања  „Српске  Зоре“ донета је резолуција о оснивању Управног одбора Српске народне странке на Приморју. (20)

На  скупштини у  Дубровнику, 9 маја  1902. усвојена  су  правила  друштва  и  изабрана  управа под председништвом Матеја Шарића, апотекара  из Дубровника. Управа је  имала  15  чланова,  и то Пресједник Матеј Шарић, апотекар, Дубровник; I. Подпресједник : Никола Бабић, трговац, Дубровник; II Подпресједник: Др. Крсто Ковачевић, Шибеник; Благајник: Др. А. Пуљези, нотар, Дубровник; Тајник: Др. С. Кнежевић, адвокат, Дубровник; Одборници: Др. Рудолф Сарделић, адвокатски кандидат, Херцег Нови; Јово Бердовић, трговац, Дубровник; Др. Вл. Матијевић, адвокат, Дубровник; Ђуро Вукотић, Котор; Мирко Комненовић, Херцег Нови; Ерменеђилд Јоб, Дубровник; Влад. Десница, Обровац; Јосо вит. Кулишић, Врлика; Сава Барбић, Дубровник; Антун Фабрис, Дубровник (21). Установљени  су  „Пододбори  Српске  зоре“  у  местима  где  је  било  најмање  30  чланова.

По  селима  повјереници  су  били свештеници  и  учитељи. Они  су били посредници између Српске Зоре  и  народа  и  највише су  допринели успеху  Српске зоре. Епископ  др. Милаш  препоручио  је   путем  окружнице  свештенству  да  се  што  јаче  заузме  за  просвјетни  и  привредни  рад  Српске  зоре.  Седиште  друштва  било  је  у  Дубровнику. Рад  друштва  кретао  се  у  два  правца.  С  једне  стране  радило  се  на  унапређењу  привреде, а  са  друге  на  подизању  опште  просвећености  приморских  Срба (Просветом  слободи).

Тај  двоструки  рад  развијао  се  упоредо, преплитао  се  и  допуњавао, како  су  то  захтевале  потребе  народа  и  омогућавале  локалне  прилике  на  терену. По  Уставу  Просвјетно-привредно  Друштво  „Српска Зора” бавило се : „ а) васпитањем  народа, оснивајући  и  потпомагајући  просвјетне  установе, а  особито  школе  и  јавне  народне  библиотеке, потпомагајући  похађање  школских  завода  са  потпорама  ученицима  и  наставницима,  потичући  јавна  предавања  и  расправљања  о  васпитним  и  научним  предметима; издавајући  или  потпомагајући  издавања  књига, које  одговарају  духу  овога  друштва.  б) оснивањем народно привредних установа, а особито земљорадничких задруга и штедионица и иначе унапређивањем пољопривреде.”(22)

На  иницијативу  Српске  Зоре  основан  је  1905.  Савез  Српских  Привредних  Задруга  на  Приморју  са  седиштем  у  Дубровнику. Први  Збор  српских  задруга  на  Приморју  одржан  је   7 августа 1908.  у свечаној дворани српског пјевачког друштва „Слога” у Дубровнику. На  њему  је  учествовало  изасланство  задругарства из Србије на челу  са  Михаилом  Аврамовићем. Други збор одржан је у Книну 1908, Трећи у Котору 1910, Четврти у Дубровнику 1911, Пети у Книну 1912, Шести у Задру 1913. Седми заказан у Дубровнику за 25. август 1914. није одржан због Првог светског рата.(23) За првих седам година основане су 22 задруге (17 земљорадничких и 5 новчаних завода). До 1908. влада није хтела да призна Савезу Српских Привредних Задруга право на извршавање ревизија. До првог Збора задруга средства за рад обезбедила је Српска Зора. На првом Збору задруга представници задруга дали су потребна средства Савезу. У 1909. било је 22 задруге, а 1910. 29 задруга, које су имале 1.570 задругара према 1.310 у 1909. У 1910.  приступило је 378 задругара, а иступило 118 и то : умрло 29 задругара, иселило 21, својевољно иступило 31, искључено је било 50. По занимању било је : 1.396 земљорадника, 32 свештеника, 24 учитеља, 38 трговаца, 55 занатлија и 25 осталих.  Да читају и пишу знало је 789 задругара, тако да је половина задругара била неписмена. У задружним библиотекама било је 1910. 2.096 књига  и 108 листова. У току године било је  одржано 43 састанка са предавањима. (24)

Залагањем прегалаца око Српске Зоре оснивана су гимнастичко-трезвењачка друштва на Приморју. Да би  подстакли  оснивање гимнастичких друштава лист „Дубровник” и часопис „Срђ” писали су о  раду сокола. Оснивање  гимнастичких  друштава  био  је  нови  вид  заједничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уједињење  српског  народа. Прва  друштва  на  Приморју  основана  су  1907, Српско  гимнастичко  друштво „Душан Силни“  у  Дубровнику  и  Српски  Соко  у  Рисну.  На предлог омладинца  Криста П. Доминковића, уредника „Дубровника”, Српска дубровачка омладина решила је да у Дубровнику оснује гимнастичко друштво „Душан Силни”. Сазван је 17. августа збор Срба Дубровчана у просторијама Дубровачког Радничког Друштва.

На збор је дошао велики  број грађана, а посебно омладине.  Председавао је Антун Сухор. Кристо П. Доминковић изашао је са предлогом пред скупштину и образложио је потребу и значај оснивања друштва „Душана Силног”.  Предлог је са акламацијом прихваћен. Изабран је привремени одбор у коме су били : Луко маркиз Бона, др. Матија Грацић, др. Јово Милишић, Кристо П. Доминковић, Јован Л. Перовић, Иво Шуберт и Балдо Мариновић. На скупштини су прочитани телеграфски поздрави из Београда. У једном од њих истакнуто је : „У име свих седамдесет и два данашња клуба Србијанског Душановачког Савеза, шаљемо драгој једнородној браћи витешко српско поздравље. Здраво Силни!” Предсједник Савеза потпуковник Мишковић.

Са скупштине послат је одговор : Савез Душана Силног Београд „Срби Дубровчани једнодушно су одлучили утемељење „Душана Силног”, те захваљују на братском сјећању слободне браће. Здраво !” Одбор. Београдско друштво је упутило депешу : „Савез нам је приопћио Вашу депешу. У добри час Силни, у име пет стотина београдских витезова”. Председник Друштва Кнез Милојковић.  Правила друштва су три пута слата властима и враћана непотврђена. Власт је потврдила друштвена правила августа 1908. Конституирајућа скупштина одржана је 9. августа 1908.

У Управи били су : председник др. Мато Грацић, подпредседник Иво Шуберт, благајник  Јовица  Л. Перовић, тајник Антоније Бенуси, заменик тајника Петар Рељић, одборници Кристо П. Доминковић, др. Јово Милић,  Луко маркиз Бона, и Милан Тројановић. За барјактаре Ђилдо Јоб и Михо Брађолица. Седнице одбора одржавале су се у просторијама Дубровачког Радничког Друштва. Чланство и подмладак вежбали су у „Бачићевој дворани”. Први учитељи били су Кристо П. Доминковић и Никола Р. Бркић. Залагањем  председника  др. Мате Грацића друштво је 1908. добило своје просторије. Стара зграда из доба Републике, позната као “Табакерија” у Пилама бијаше потпуно преуређена за друштвене просторије и то велика дворана за вежбање, а једна мања за вежбе на справама, соба за управу, чланство и остале потребне просторије. То је био Дом Душана Силног у Дубровнику.

Јула 1909. отпочеле су вежбе у друштвеним просторијама. Основан је и женски део. Друштву су стигле наручене справе из Прага. Друштво је на поклон добило слику Душана Силног и слике из српске историје. Душан Силни  у  Дубровнику најавио је своју прву друштвену забаву за 12. март 1910. у просторијама Српског Пјевачког друштва „Слога”. Тог дана требало је друштво да предвођено Дубровачком Грађанском Музиком свечано наступи у својим одорама. На дан наступа друштва лист „Права Црвена Хрватска” оборила се на Душана Силног називајући га „србијанским друштвом”. Аустријска полиција забранила је корпоративни наступ са музиком. Чланови друштва су морали у малим групама да иду од својих просторија до „Слоге”. Кад су се појавиле прве групе грађанство их је поздравило френетичним аплаузом, док је неколико франковачких омладинаца почело да звижди.

Како је која група душановаца долазила, била је све одушевљеније поздрављена, тако да се усамљени звиждуци франковаца нису чули. Кад су сви душановци стигли почела је забава у просторијама „Слоге”. Кристо П. Доминковић истакао је у свом поздравном говору значај овог првог наступа  душановаца,  упркос препрекама на које су наишли од стране власти.

Програм забаве био је : Станковић „Радо иде Србин у војнике” свирао тамбурашки збор Дубровачког Радничког Друштва, вјежбе мушког подмлатка, Мандолинистички клуб изводио је „Карневалска звона”, затим вежбе предњачког збора, Петар Бубало декламовао је песму „Душановка“ од Ј. Перовића, затим чланство је извело Пирамиде. Српски позоришни дилетанти извели су  шаљиву игру у три чина „Мој џеп”.

Између чинова свирао је тамбурашки збор. Тамбурашким збором управљао је Иван витез Чижек, а вежбама Александар Куртовић. Забави су присуствовалаи одасланства из Боке Которске у живописним народним ношњама. Дубровачка Грађанска Музика свирала је 19. марта 1910. корачницу Душановка. (25)

Српска соколска  жупа на  Приморју  основана  је  5. маја 1912.  у  Херцег Новом на иницијативу Јова Секуловића. Прва скупштина жупе одржана је у  Херцег Новом  11. августа 1912. У Жупу  је  ушло  7  друштава  из Боке  Которске (Рисан, Котор, Херцег-Нови, Ђеновић, Бијела, Будва  и  Паштровићи-Кастио), Душан Силни из Дубровника и Српски соко  из  Книна.  Жупа  је  себе сматрала  делом  Савеза  Соколских друштава Душан Силни у  Београду.

За  старешину  Жупе  изабран  је  Мирко  Комненовић, старешина  Српског  сокола и Српске кредитне задруге у  Херцег-Новом,  истакнути  члан  Српске  зоре  и  подпредседник  Савеза  српских  привредних  задруга  на  Приморју. Из Боке Которске стигло је у Дубровник 40 српских сокола 25. јуна 1912. на проласку за Праг. На обали сачекали су их душановци са музиком.

Предвођени музиком обишли су град у поворци, поздравивши општину. Заједнички су пошли у Праг са  22  члана „Душана Силног”. (26) По избијању Балканских ратова организовано је прикупљање помоћи за Црвени Крст. Акција је обухватила целу дубровачку област, скоро свако село. Др. Луко Дражић је као лекар на Цетињу помагао рањеним Црногорцима у Балканском рату. (27)

Први  Слет  Српске  соколске  жупе  на  Приморју  одржан  је 12.10.1913.  у  Дубровнику. На  слету  су  учествовали  и српски соколи из Босне и Херцеговине. На  слет је дошао Воја Бесаровић са Српским соколом из Сарајева. Први део : Дубровачка  Грађанска музика обишла је град свирајући на уранак у 7 сати пре подне. Затим је био дочек гостију. Дошли су Хрватски соколи из Далмације и бројни соколи из Боке Которске. Српски  соколи  жупе  на  Приморју дошли су у великом броју, предвођени жупским старешинством на челу са старостом Мирком Комненовићем и Соколском музиком из Херцег Новог.

Српски соко из Требиња са барјаком стигао је истог јутра железницом. На обали српски соколи дочекали су хрватске.  Дубровачка  Грађанска музика (српска) свирала је „Лијепа наша домовина” и „Пред прси” у почаст барјацима. Учествовало  је преко  500 сокола. Слет  је  почео  поворком кроз Дубровник, а онда  из  Дубровника  ка  вјежбалишту  у  Грушком пољу. У поворци  су  учествовали : 1) Дубровачка  Грађанска Музика; 2) Соколске заставе; 3) Старјешинства  жупа  и  друштава;  4) Хрватски  соколи са солинском музиком; 5) Соколски  подмладак „Душана Силног“; 6) Сви  српски  соколи редом са музиком из Херцегновога; 7) „Душан Силни“ из  Дубровника.

Кад је поворка стигла на Плацу била је поздрављена и обасута цвећем са прозора. Поворка је стигла пред општину, где су представници Жупе пошли да поздраве градоначелника. Други део био је јавна вежба на Беничевом (Грушком)  пољу : 1. мушки подмладак „Душана Силног“ изводио је просте вежбе; 2. Херцегновски Српски соко је извео Српске вежбе палицом, засебна тачка за Љубљански слет; 3. мушки подмладак „Душана Силног“ изводио је вежбе сабљама; 4. чланови Српске Соколске жупе на Приморју извели су просте вежбе, засебну тачку Срба са  Свеславенског слета у Прагу 1912; 5. вежбе гостију; 6. вежбе копљем са V слета Пољског соколства у Кракову 1910; 7. вежбе на справама; 8. Пирамиде.

При свршетку вежби, док су соколи правили пирамиде, пиротехничар је бацао умјетне „бомбе” у ваздух. Присутни су били изненађени када је  из једне, која је у ваздуху прснула, излетела  комбинована српско-хрватска застава, и просула на стотине летака са соколским мотивом : „Устај, живи, бори се, не клони!”.  То је изазвало одушевљене овације Сокола и грађана. Трећи део био је  јавна забава са концертима музике. После  вјежби  соколи  су отишли  на  Брсаље, гдје  је  била  јавна  забава  и  весеље. Ватромет, огњи, шаљива пошта, народно коло, певање и друге разне игре.

Одржан је концерат трију музика. Град, Грушко поље и  Брсаље били су окићени заставама, зеленилом и сијалицама. На Грушком пољу био је подигнут славолук са натписом „Здраво !” и „Добро нам дошли!”. По мишљењу писца Споменице Дубровник  није памтио ништа слично од открића Гундулићевог споменика 1893. (28)   Слету су присуствовали  начелник општине Дубровник др. Мелко Чингрија, подначелник др. Антун  Пуљези, котарски поглавар др. Алберт Ренкин и полицијски комесар Ћурлица. (29)

Поводом  Слета  Жупа  је  издала  разгледницу  на  којој  је  приказан  члан  сокола  наоружан  ножем  у  борби  са  змајем  који  је  другог  сокола  обавио и  дави  репом. Са   обе  стране  разгледнице  исписано  је  гесло „Устај  живи. Бори  се  не  клони!“. На  дну  разгледнице  је  била панорама  Дубровника  са  текстом  „Први  слет  Српске  Соколске  Жупе  на  Приморју  у  Дубровнику“.

Оригинал разгледнице израдио је сликар Атанасије Поповић. Због разгледнице дошло је до сукоба са властима. Душановац А. Бенуси позван је код Ренкина у поглаварство због пригодне разгледнице за слет. Ренкин је сматрао, да због тога што је реп змаја црно-жут да је то алузија на Аустрију. И зато је издао налог да се читава наклада разгледница заплени. Посетили су га староста жупе Јово Секуловић и Кристо Доминковић.

Ренкин је пристао да се разгледнице пусте  у промет ако се змају премаже црно-жути реп. Управитељ српске штампарије Светозар Грчић је прво одбио а онда пристао да премаже змају реп. (30)

Свој последњи  слет  Жупа   је  одржала   на   Далматинском  Косову  код  цркве  Лазарице,  крај  Книна  на  Видовдан  1914. Душановци су заједно са Српским соколима из Боке Которске корпоративно отпутовали 27. јуна 1914. Велика маса народа, која се сваке године окупљала на Видовдан, дочекала је соколе на станици и топло их поздравила. На заједничком ручку код цркве одржани су патриотски говори. По подне одржана је јавна вежба чланства, чланица и подмлатка жупе. У листу “Српска Зора” о слету : „Хиљадама  народа  с  крајине  Книнске,  Врличке  од  Кистања, Задра  Бенковца, Дрниша из Спљета и  Каштела  Шибеника, Скрадина  Обровца, Сиња, Имотскога  из Боке и Дубровника  са  крајине Босанске  и  из  Лике  окупише  се  око  братских  соколских  чета  и  помолише  се  Богу  за  изгинулу  браћу  храбре  косовске  Осветнике.

На  парастосу  је  складно  пјевало  пјевачко друштво „Србадија“ из  Шибеника.  Иза  парастоса  изводили  су  са  успјехом  вјежбе  српски  и  хрватски  соколи  уз  пратњу  Спљетске  музике.” (31)  Соколи из Дубровника и Боке Которске били су на проласку пред Корчулом свечано дочекани  од хрватског сокола и грађана Корчуле. Лука је била пуна чамаца искићених хтватским и српским тробојкама. Сплит је српске соколе дочекао братски.   Соколи из Книна су на својој застави исписали речи : „Борба за национално право наше”.

На вежбама је учествовало 77 чланова српског сокола. (32) На  Слету  је  Грга  Анђелиновић  одржао  говор  подељен  у  4  дела  а  сваки  се  завршавао  рефреном  „Не  кличем  здраво  ни  мени  ни  вама,  већ  оним  јунацима  који  ће скоро  гинути  за  народно уједињење“.  (33)

Др. Мате Дринковић наздравио је соколима пионирима боље будућности. На крају свог говора  истакао је да ако дође до борбе, ниједан соко није смео узети пушку и окренути је против свог брата Србина. (34)

У Дубровнику је црна слутња обузимала грађане који су гледали полицајце, жандаре и финансијске стражаре у непрестаном шапутању са неким пропалим лицима. Било им је јасно да су их подстицали на нереде. Растурише у новине, па и у службену  „Смотру далматинску”, „да је у Дубровнику таково огорчење, да прети погибељ немира.”  Власт је 4 јула 1914. заказала задушнице за Франца Фердинанда. Посебним позивом била су позвана сва месна друштва да суделују у задушницама у цркви. Управу „Душана Силног” позвало је поглаварство да суделује корпоративно у одорама на  задушницама. Управа „Душана Силног” и Хрватски соко закључили су да учествују у задушницама са по два члана и без одоре.

Све државне, покрајинске и месне власти присуствовале су задушницама. Иза задушница  сви су били убеђени да се нешто спрема. Најпре су почели да се окупљају пред општином сеоски стрелци, које је организовао аустријски капетан Матичевић. Њима су се били придружили око 50 људи, у Дубровнику непознатих. Били су прљави, одрпани а добрим делом и пијани. Њима је одржао говор Матичевић, који је завршио : „Браћо, јесмо ли сложни ? “. Одговорили су : „Јесмо, јесмо!”.  После мисе руља је тражила да се скине српска застава са општине.

Навалили су на врата општине да продру у њу. Нијесу успели. Врата бијаху јача од њих. Начелник др. Мелко Чингрија није хтео да пристане, па је поклисару управне власти која је подупирала руљу одговорио да се сили не може противити, али да он заставу не скида. По налогу Ренкина застава је скинута од распаљене руље. Градоначелник Мелко Чингрија узалуд је тражио помоћ жандармерије. Кренувши у поворци, навали ли су на српске установе : Српску штампарију, „Дубровачко Радничко друштво”, Српско Пјевачко друштво „Слога”, Српску основну школу, Матицу Српску, Српску Музику, Српску штионицу и уредништво „Дубровника”. Разбили су прозоре камењем, отргнули су са прозора друштвене заставе, уништили покучство у Српској школи и у друштву „Слога”.  Руља је после тога напала  Дом  Душана Силног у Пилама.

У „Споменици 25. година соколског рада у Дубровнику” истакнуто је : „Уз пут скинуше неколико табли са дућана, написаних ћирилицом. Ова руља плаћених безкучника и одрлија свом жестином навали камењем на зграду „Душана Силног”. Када су се уверили да из зграде „Душана Силног” не пуцају бомбе, како се у граду причало, разбили су врата.  Франковци  су  опустошили  Дом  Душана  Силног,  потопили  друштвени  чамац,  скинули  натпис  Душан  Силни  са  Дома, уништили намештај, слике, библиотеку  и  гимнастичке  справе  бацили  у  море.  Руља је два пута пуштошила зграду „Душана Силног”. Нико није спречавао руљу на том њеном вандалском походу. Перо Чингрија је обилазио град и гледао задовољни подсмјех људи чија је дужност била да сличне поступке спрече.

Истог дана кад је извршен напад на зграду „Душана Силног” детективи су извршили претресе у стану и радњи трговца Миће Милишића. Његовог сина Војислава одвели су у поглаварство и саслушали, јер му је била нађен рубац са српском тробојком и грбом. Извршен је претрес код Уроша Јокановића, члана сокола. (35) На челу руље били су др. Никша Свилокос, гроф Брњица Кабога, начелник Ријеке Дубровачке, дворски капелан дон Јозо Црница и домобрански капетан Јулије Матичевић.

Тек пошто је  рушилачки талас прошао улицама, органи реда су позвали у помоћ војску која је спречила даље изгреде и блокирала Дубровник. (36)   Због  претреса дошло је неколико детектива, комесара, жандарма и финанса са стране, особито из Задра у Дубровник. Све су преметачине извршено истовремено. Ништа нису нашли, па су сви истог дана отпутовали натраг.

Преметачине су извршене код Мата Грацића у Лападу, у његовом стану; Др. Франа Кулишића у стану; Ђилда Јоба у стану; Јова Тошовића, у стану, књижари и магацинима; Антонија Бенуси, благајника Трговачке банке, у стану и канцеларији у стану и у благајни; Мите Пушибрка, чиновника „Српске Зоре”, у стану и у канцеларији „Српске Зоре”; Криста Доминковића, у стану и у уредништву „Дубровника”. Вршење преметачина је извршено по закону, само је учињења изнимка код куће Доминковића. Пошто Доминковић није био код куће, полиција је присилила стару слушкињу под претњом да ће је одвести у тамницу, да им отвори. Са собом су довели једног ковача, који је отварао оно што је било закључано.

Детективи су тражили слике краља Петра, писма писана ћирилицом, па и најмање успомене из Србије.  Доминковић је у свом листу број 22 од 23 јула 1914. коментарисао : „Ако се је мислило на Крагујевачке бомбе, били би их једнако нашли и у присуству домаћина као и у његовој отсутности, а онако исто би пошли празних шака.”. Уочи рата затворено је преко 60 талаца из Дубровника. (37)

Забрањен је рад Српске соколске жупе на Приморју у Херцег Новом и свим српским соколским друштвима у Далмацији : Српском соколском друштву “Душан Силни” у Дубровнику, Српском соколу у : Книну, Котору, Бијелој, Будви, Ђеновићу, Каштел Ластви, Рисну, Задру и Херцег Новом.(38)

Душан Силни био је као и сва национална друштва у Дубровнику распуштен 25. јула 1914.  На дан објаве рата настао је лов на истакнуте грађане и соколе. Народна стража спроводила је ухапшене. Забрањена  је  употреба  ћирилице. Делатност  Матице Српске  у Дубровнику обустављена   је,  а  прегаоци  затворени. Ухапшени су и стављени војној власти “на расположење као таоци” …Иво кнез Војновић, Игњат Јоб, Васо Пипер, Александар Куртовић, Божо Хопе, … .   Сви су одведени у шибенску тамницу. На градским зидинама 31. јула 1914. постављен је оглас о таоцима одређеним за осигурање војничких транспорта, посебно жељезницом. Тамнице су биле пуне па су нове затворенике затварали у војне тамнице у Гружу.

Мобилисани соколи били су проглашени за “политички сумњиве” и над њима се водио строги надзор. Полицијски агенти преобучени у “војне добровољце” пратили су “непоуздане војнике”. Упркос томе пребегли су душановци Људевит Тајсер, Божо Нардели, Антун Суђа и Антун Корчуланин. Прва тројица пребегла су на италијанској фронти, а Антун Корчуланин на српском фронту, прешавши са српском војском преко Албаније. После рата носио је Албанску споменицу.

(39)  Коначна одлука о распуштању српских соколских друштава донета је 26. маја 1915. Просветно-привредно друштво Српска Зора затворено је после избијања рата, а секретар друштва Мита Пушибрк и службеник Иван Матић ухапшени су и интернирани 2. августа 1914. Забрањен је рад Дубровачког радничког друштва, Дубровачке грађанске музике, Добротворне Задруге Српкиња Дубровкиња, хрватског и српског народног дома у Цавтату и Српског филхармоничког друштва Захумље у Цавтату. У Дубровнику су 31. јула 1914. као таоци били православни свештеник Ђуро Поповић, трговци Перо Банац, Миће Милишић, Васо Милишић, Стево Љубибратић, Никола Буквић, др Антун Буцоњић и управитељ Завода Благог дјела Божо Мичић. (40) Дубровачки Срби покушавали су  да пребегну  и  као  добровољци  ступе  у  војске  Србије и Црне Горе.  Многи   нису  успели.

Милан Срзентић, родом из Будве, учио је је у Дубровнику Наутичку школу.  Био је предњак Српског сокола „Душан Силни” у Дубровнику. Приликом стрељања у херцегновској утврди Шпањоли 17. септембра 1914. поморски капетан Милан Срзентић стргнуо је мараму и са руком на срцу довикнуо : „Овако Србин умире ! … Живјела Србија”. Од истог плотуна пао је тога дана и његов старији друг капетан Филип Хаџија из Оребића на Пељешцу.  Члан Српског Сокола „Душан Силни” Васо Милишић спемао се на бегство према српској граници, када су га издали неки  „другови”. Стрељан је у 10. априла 1915. у Леденицама (Кривошије). Умро је са покликом : „Живио Краљ Петар ! Живјела Србија !”. (41)  Перо Гоце-Гучетић је као ђак которске гимназије био избачен из свих школа монархије због увреде ћесара. Преселио се у Београд и ту свршио гимназију. За време балканских ратова борио се у редовима црногорске војске.

У Првом светском рату заједно са Јобом, Миџором и другим добровољцима борио се у чети Воје Танкосића. Прелаз преко Албаније уништио му је здравље. По препоруци Николе Пашића Гучетић је послан у Француску на опоравак. (42)

У Дубровнику је 1. новембра 1918. дошло до спонтаних манифестација. Омладина је са државних зграда скинула аустријске црне орлове. На зградама су биле постављене заставе. Маса народа се окупила 2. новембра 1918. на Плаци и пред Двором. Пред општином је била велика маса грађана, војске и сокола. Др. Перо Чингрија отворио је седницу поздравивши Велики дан Ослобођења и Уједињења.

Предложио је избор чланова месног одбора за рад у Народном вијећу. Били су изабрани : прота Сава Барбић, др. Балдо Бибица, маркиз Луко Бона, Димитрије Бубало, Јосип Чичин, др. Мелко Чингрија, др. Перо Чингрија, др. Рајмунд Де Ђули, Кристо П. Доминковић, Божо Хопе,  Ђилдо Јоб, др. Стијепо Кнежевић, Франо Накић-Војновић, Роберт Одак, др. Антун Пуљези,  Мелко Станковић и Аугуст Зувитео.

Поворка је после певања “Хеј Словени” кренула на челу са обновљеном Дубровачком Грађанском Музиком пут Гундулићеве пољане, да се поклони споменику песника слободе. Затим су ишли преко Плаце и зауставили се пред црквом Св. Влаха, где је говорио капетан Иво Модерчин. Поново је говорио др. Перо Чингрија. У вече после концерта  Дубровачке Грађанске Музике манифестације су поновљене. (43)  У листу  „Дубровник“ објављен је говор Божа Хопе одржан у дубровачком српском певачком друштву  „Слога” 1940. приликом прославе 22. годишњице доласка српске војске у Дубровник  13.новембра 1918. :  „на грушкој станици и добрим дјелом грушког пута, сила одушевљеног народа нестрпљиво ишчекивала долазак наших хероја; …претсједник Народног вијеча др. Петар Чингрија … добродошлицом поздравио Бијеле Орлове, … затим непрегледна поворка кренула за војском пут града, уз веселу попијевку и свирање Српске грађанске музике, кличући Краљу Петру и српској војски;  … пред градским вратима капетан Ђорђевић зауставио војску и казао : „Војници краља Петра ! У овом историјском часу када смо стигли пред капију града св. Влаха, прекрстимо се прије него уђемо у славни град” – И војници се побожно крсте и клањају се лику св. Влаха који је поврх градских врата, као симболу наше старе државе, нашег поноса, наше некадашње славе и величине. Дирљив је био онај час кад је војска …, улазила тихо у град, …” (44)

Већина чланова Мјесног одбора Народног вијећа у Дубровнику 1918. била је за сједињење са Србијом без предуслова. На челу Мјесног одбора био је Перо Чингрија  али га је због старости замењивао Луко Боне. (45) У „Споменици о дочеку савезничких војска … и прославе народ. Уједињења” од 28 фебруара 1919. истакнуто је : „Послије триумфалног дочека јуначке српске војске, Дубровник је из пуних груди прославио прве дане слободе … У тим гордим часовима буди се и дуго уништавани дух слободног Дубровника. У тој пјесми среће и блаженства Дубровник незаборавља своју дужност као прва предстража угроженога мора; … Сачувању тих успомена нека служе странице ове споменице.” (46)

Чланови обновљених друштава Српски сокол Душан Силни и Хрватски сокол учествовали су у свим манифестацијама у Дубровнику. Присуствовала су оба друштва у свечаним блабодарењима у католичкој и православној цркви 15 новембра 1918. Дочекали су избеглице и српске дипломате 29. 11. 1918. Оба друштва учествовала су скупа у свечаној поворци приликом проглашења уједињења 15 децембра 1918. Били су при дочеку чланова министарстава и српске скупштине 6.12.1918. Суделовали су корпоративно са друштвеном заставом при свечаном дочеку француског генерала Франше д Епереа. (47)

У дубровачком листу „Рад“ описано је како је Дубровник прославио уједињење. У Дубровник су 6. децембра ушли представници Србије. Дубровник их је примио у заносу. У „Раду“ се истицало : „Био је лијеп, ведар дан, као и ведра радост ослобођеног Дубровника. Тисуће народа, са барјацима и народним и црквеним. Парадни шешири и црвене капе. Младо и старо. Све је било пуно. И стабла. А кад се указаше први аутомобили, занос је прешао у делириј. Долазе државници наше државе. Води их др. Мелко Чингрија. Поздравља их Перо Чингрија. … А народ пјева и кличе. Можда Дубровник никад не виђе таквог заноса као онај дан. Славље је трајало до мркле ноћи. И пјевало се и обилазило градом. Пред светим Влахом играло се коло…. Исту вечер Капетан Ђорђевић громким гласом јављаше народу: Стижу нам весели гласи.

На 1. децембра проглашено је јединство државе. Народ га је прекинуо. До неба се проламаше поклик радости: Живјело јединство ! Живјела слобода ! … Омладина је хтјела још једном да манифестује своју радост. Под барјацима кретала се поворка градом. У опћ. Кавани било је више србијанских државника. … Министар Марко Трифковић честиташе Дубровнику Слободу. Народ је клицао ослободитељима и јединству. У Соколани је била игранка. Један академичар прочита народу говор Регентов, а народ слављаше Карађорђевиће.“(48)

У „Споменици о дочеку савезничких војска … и прославе народ. Уједињења” од 28 фебруара 1919. описане су успомене на боравак  српских државника у Дубровнику. Мноштво од више хиљада људи, окупљено на  Пилама, поздравило је Николу Пашића поклицима : „Живио Никола Пашић !”, „Живјела Србија !” и „Живјела Југославија !”. Др. Перо Чингрија поздравио је Пашића : „Веселимо се браћо, што вас је удес старог Дубровника довео  ка нама, да се опоравимо од по туђинском зулуму задатих нам рана. … Живио велики српски министар Никола Пашић, који нас је до овог великог часа повео !” Музика је свирала „Боже правде” а мноштво је клицало Пашићу, др. Перу Чингрији, и савезницима.  Никола Пашић у свом говору истакао је : „Сад је на нама да својим радом учинимо од ове наше државе једну велику и културну државу, која ће се моћи натјецати са другим културним народима у Европи. Ја Вас молим да сви сложно порадите, да наша будућа краљевина буде имати онај углед, који је заслужила.” Музика је свирала  „Ој Славени”, падала је киша цвећа и поклици одушевљења.

У кнежевом двору следило је примање представника власти, друштава и корпорација. Сељаци и академичари поздрављали су Пашића у име Принципа, Жерајића и Јукића.(49) Министар Марко Трифковић и посланици посетили су Дубровник 8 децембра 1918. Трифковић је по мајци био Дубровчанин.

 Прослава Уједињења 15 децембра 1918. у Дубровнику била је истовремено протест против талијанских претензија на Приморје. Пред Општином окупило се више хиљада грађана са друштвима и корпорацијама под заставама. Говорио је жупник Клишева Дон Иво Матић. У свом говору је између осталог рекао : „Народе Срба, Хрвата и Словенаца, држављани младе Југославије, поданици узвишеног Петра Карађорђевића, да сте ми здраво! Запала ма часна и ласкава задаћа да вам данас ја, баш ја, католички свештеник, објасним значај и замашај  великог хисторичког чина чији спомен данас оволиким слављем и заносом светкујемо. … Имамо краља домаће крви. Имамо слободну и уједињењу домовину! То је поклик, који се ових дана разлијеже од Соче до Вардара, од Триглава до Балкана. … Онима који су забринути за интересе католичке цркве казат  ћу велику истину. … То сам најбоље ја, католички свештеник, на себи искусио, јер сам много пута морао душу и срце стискати да с олтара народу рекнем нешто што је  било у  директној опреци и са мојој властитом савјешћу и са интересима мога народа. Јест, у старој грешници такове су биле прилике, да је ријеч свештеника с олтара била контролисана бајунетама аустријских пандура. … А мени у овоме часу пада поглед на вас, српски војници, на вас Орлови Бели. Признање и харност за поднесене патње, за извојштене победе читав вам је народ достојно исказао.  Од данас престаје свака разлика између нас и вас. … Пуштам топао целов на ваше јуначко чело, а у том целову хоћу да сакупим сву љубав и оданост мог Дубровника. Овај целов нека се с ваших чела вине далеко тамо  у стони Београд и отпочине на суморне груди краља Петра  и на витешко чело достојног му сина принца Александра, и тај целов нека буде доказ оданости, љубави и привржености дубровачких Срба и Хрвата  Њиховим краљевским Величанствима. … Нека живи наша уједињена и слободна Југославија!” (50)

У „Споменици о дочеку савезничких војска … и прославе народ. Уједињења” дат је говор дра. Јосипа Марчелића, дубровачког бискупа, изречен на свечаном „Тебе Бога хвалимо …”, у столној цркви, приком прославе уједињења 15 децембра 1918. Између осталог истакао је : „Стога оном брижљивошћу, којом смо у почетку страшног свјетскога рата, као отац и пастир, озбиљном ријечи одвраћао синове своје од било којих освета и мржња,  исто тако … желимо да на застави нашој буде записано : љубав, слога, склад, мир и ред !  Толико нам то више треба, јер се морамо сви окупити и своје силе посветити процвату и напретку младе Југославије. Рат нас је истријебио; глад, патње и болести умориле, пак још не би требало, него да нас мржња љута попут љутих змија, затре, а то нама не у прилог ни у хатор, него само на радост и задовољство наших непријатеља. … како сам нагласио  дне 4. аугуста 1914 на почетку рата, кад сам осудио сплетке на пропаднуће појединих….”. (51)

Приликом прославе уједињења 15 децембра 1918. на свечаном благодарењу у цркви Св. Благовештења говорио је протопрезвитер Сава Барбић. У свом говору истакао је : „Ове смо дане  прослављали наше ослобођење од вјековног тирјанства и ропства, а данас прослављамо знаменити и епохални чин; прослављамо слободу нашу и уједињење наше с ослободитељицом и мајком нашом Србијом; … Ах, сјећајмо се, драги моји, ових страшних и крвавих година, пуни грожња и страхота; сјећајмо се тих мученика и бораца; тих јунака и витезова !

Помињимо их пуним признањем, пуном захвалношћу, јер су нас и сувише задужили. Положили су и душу и живот својза одбрану нашу, за спасење и ослобођење наше ! Но није се доста само сјећати, није доста само спомињати оне који животе своје за слободу нашу положише.  Ако хоћемо да се њима достојно одужимо, ми треба да све учинимо, да се сви до једнога заложимо за дјело њихово, које су они више него ли живот свој цијенили, бива ову златну слободу очувамо, доградимо и употпунимо. …

Пазимо, браћо, и споменимо се, да пред вратима наше велике, а младе државе стоји непријатељ, који једва чека да види међу нама неслогу како би је искористио у своје освајачке сврхе.“ (52) Срби Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена.

У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” изражава се послератно расположење Дубровчана : „ … Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине …”. (53)

Дубровник  је  у  другој  половини 19 века био културни  и  привредни  центар   Срба на Приморју. Медо Пуцић и Матија Бан били су први који су почетком четрдесетих година 19. века говорили о српству Дубровника. Образовани Приморци су као национални прегаоци прелазили у Црну Гору и Србију. Дубровачки одбор пружало је  помоћ Херцеговцима приликом буне познате као Невесињска пушка 1875. Аустријске власти настојале су да сузбију националну свест Срба у Дубровнику.  Национални  рад  приморских Срба  одвијао  се  преко  просветних  и  привредних  друштава, у којима су се окупљали Србе католичке  и  православне  вере. Српско  братство,  основано у Сплиту 4.8.1897, трудило се да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији  и  на  политичкој  основи.  Аустријске  власти  су  Српско  братство  распустиле крајем јула 1899.

На  Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано  је  просветно-привредно друштво „Српска  зора“  по  угледу  на  „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба.  Да  би  унапредила  привреду  „Српска  зора“  подстицала  је  оснивање  земљорадничких задруга  по  селима   и  штедионица  по  градовима. Задруге су окупиле све што је било напредније међу Србима на Приморју.

На челу покрета за оснивање задруга били су Луко Бона, Матеј Шарић и др. Рудолф Сарделић. Прво српско гимнастичко друштво  на  Приморју било је  Српско  гимнастичко  друштво „Душан Силни“  у  Дубровнику основано  1907.  Оснивање  гимнастичких  друштава  био  је  нови  вид  заједничког  рада  прегалаца  и  омладине  у  борби  за  уједињење  српског  народа. Најактивније српско гимнастичко друштво било је у Дубровнику. Први светски рат пресекао је цели задружни полет. За време Првог светског рата тамнице су биле испуњене националним прегаоцима и члановима задруга. Дубровачки Срби су настојали да  пребегну у Србију и Црну Гору да би се борили као добровољци.

Већина чланова Мјесног одбора Народног вијећа у Дубровнику 1918. била је за сједињење са Србијом без предуслова. Приликом уједињења приређене су манифестацијеу којима су учествовале корпорације и грађани. О томе су писали у листу „Рад“, у „Споменици 25. година соколског рада у Дубровнику” и у „Споменици о дочеку савезничких војска … и прославе народ. Уједињења” коју је издао књижар Јово Тошовић. Те споменице и чланци у листу „Рад“ остали су као трајне успомене на манифестације приликом Ослобођења и Уједињења у Дубровнику 1918. Српска и југословенска друштва у Дубровнику до почетка Другог светског рата  сваке године су прослављали дан ослобођења Дубровника.

                                                                        Саша Недељковић
                              члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. “Успомени професора Пера Будмани-ја 8.10.1835-27.12.1914”, бр. 48, “Дубровник”, децембар 1937, Дубровник, стр. 2; Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.100;

2. „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, “Дубровник”, Дубровник,  3 јули 1937,   бр. 23, стр. 1;

3. “Успомени професора Пера Будмани-ја 8.10.1835-27.12.1914”, бр. 48, “Дубровник”, децембар 1937, Дубровник, стр. 2;

4. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 188;

5. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр.198;

6. „40-годишњица смрти Франа баруна Гондоле (Гундулића) начелника Дубровника”, „Дубровник”, Дубровник, 8. јула 1939,  ,бр. 27, стр. 1; “Успомени Антуна Фабриса”, „Дубровник”,  Котор-Дубровник, 12 октобра 1940, бр. 40, стр. 1; Др. Љубо Леонтић, „Перо Чингрија”, „Рад”, Дубровник, 23. јула 1921, бр. 86 и 87, стр. 2;

7. „Дубровник иза пропасти републике и иза свјетскога рата”,„Дубровник”, Дубровник, 13 фебруар 1937, бр. 2, стр. 2; С-А-М, „Чије власништво бијаше дубровачка околица ?”, „Дубровник”, 1.јуна 1940,  бр. 22, стр. 2;

8. „Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, бр.26, Дубровник 24.Јули 1937, стр. 1;

9. “Успомени професора Пера Будмани-ја 8.10.1835-27.12.1914”, бр. 48, “Дубровник”, децембар 1937, Дубровник, стр. 2;

10. Nikola Tolja, “Dubrovački srbi katolici istine i zablude”, Dubrovnik, 2011, str.94, 113;

11. „Беспотребна изазивања”, „Дубровник”, 26 марта 1938, бр. 12, стр. 1;

12. Јовица Перовић, „Успомени Марина Папи, посједника из Комолца (Ријека дубровачка)”, стр.2-3,“Дубровник”,бр. 47, 26 новембра 1938, Дубровник; Лујо Војновић, „Скромни помени о Великом Краљу”, стр. 27, Загреб 1922; М.Пекић, „Бакотић, Игњациј Игњат”, Српски биографски речник, Том I, Матица Српска, Нови Сад, 2004, стр. 378;

13. Растодер Шербо,Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991 , стр.112,113, 163;

14. А.Б. „Перо Будмани”, стр. 1-2, „Дубровник”, 23.децембар 1939, бр. 51, Дубровник; Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије“, Дубровник, 1966, стр.66, 157;

15. Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској,стр.191-193, „Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год.III,у Дубровнику, издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А.Пасарића  1898; „Библотека српских писаца Н.Томазео, Љ. Вуличевић“, стр.587, „Народна просвета“ Београд;

16. „ИЗАБРАНИ ЧЛАНЦИ  Антуна  Фабриса“,Сакупио  и  предговор написао др Х. Барић, стр.XI, 1940, Издање „Дубровник“, Београд;

17. Др. Милорад Вукановић, „Помоћ из Дубровника Херцеговачкој буни”, „Србско-далматински магазин за годину 2017”,  свезак XII, Сплит,2017, стр. 101-114;

18. Ј. Продановић, „Српска народна странка на Приморју“, стр. 351, Народна енциклопедија СХС, IV књига, Загреб 1929; Српска друштва и установе у Далмацији, Дубровнику и Боци-Которској, „Дубровник календар за просту годину 1899”, Уредио А.Фабрис, Год.III,у Дубровнику, издање и  наклада Српске Дубровачке штампарије А.Пасарића 1898,стр.191-193;

19. У. „Прва ријеч”, „Српска Зора“, Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др.,  Дубровник,  јануара 1907, бр. 1, Год.I,стр. 1;

20.  Др. Војин Калинић, „Српска друштва у Книну до 1914. године”, „Книнска крајина”, 7 Београд, 2016, стр. 103, 104;

21. „Српска Зора“, „Дубровник календар за годину 1903”,Српска Дубровачка Штампарија А. Пасарића, Дубровник, 1902, Год.VII, стр.84;

22. „Устав Просвјетно-привредног Друштва „Српска Зора”, „Српска Зора“, Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др. Дубровник, 12. (25) септембра 1908,  бр. 18, Год. II, стр. 4;

23. проф. Мирко Лежаић, „Историјски  преглед  Северне  Далмације“, „Северна Далмација некад и сад”, Београд, Главна задруга за народно просвећивање, 1939, стр. 57;

24. „Наше задругарство”, „Дубровник”, Дубровник, 18 маја 1911, бр. 21, стр. 2,3;

25. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 28, 29, 30;

26. Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.35; Драган Кларић, “Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 386;

27. Никола Тоља, “Дубровачки Срби католици, истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 460;

28. „Соко”, Њујорк, Новембар 1913, Год III, бр.11, стр.268; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.36, 37, 112;

29. Милан Гулић, „Далмација у освит великог рата”,  „Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе”, Београд, 2015, стр. 430;

30. А. Бенуси, „Аустријски змај”, „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 116; Јов. Секуловић, „Српска соколска жупа на Приморју”, „Соко  на  Јадрану”, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 155;

31. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.38; „Прослава на Далматинском Косову код Книна”, „Српска Зора“, 1 (15) јула 1914, бр.9, Бокешка штампарија у Котору,  стр. 2;

32. Др Војин Калинић, „Српска друштва у Книну до 1914. године”, „Книнска Крајина 7”, Београд, 2016, стр. 115;Иванко Бендиш, „Соколство у Боки Которској”, „Соко  на  Јадрану”, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 149;

33. „Соко на  Јадрану”, Сплит, Јануар-Април 1936, бр.1- 4, стр. 36 ;

34. А. Бенуси, „Дубровачко соколство у раду за наше ослобођење и уједињење”,„Соко на  Јадрану”, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 153;

35. „Демонстрације у  Дубровнику“, „Илустровани  лист,  Загреб, 18 српња 1914, бр.29, Год. I,стр. 1; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр.39, 40; „Перо Чингрија”, „Рад”, Дубровник, 23. јула 1921, бр. 86 и 87, стр. 2;

36. Милан Гулић, „Далмација у освит великог рата”,  „Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе”, Београд, 2015, стр. 439;

37. „Преметачине”, „Дубровник”, Дубровник, 29 јула 1939, бр. 30, стр. 3,4; ,,Gospara Lamba s Jejevice povrh Dubrovnika Gospođi Mari poslanica”, (4)„Дубровник”, Дубровник, 8 јула 1939, бр. 27, стр. 3;

38. Драган Кларић, „Соколство у Будви и Паштровићима”, „Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 386;

39. К. Милутиновић, „Матица Српска у  Дубровнику“, „Југословенски књижевни  лексикон”, Матица  Српска, Нови Сад, 1971,  стр. 313;

40. Милан Гулић, „Далмација у освит великог рата”, „Први светски рат, Србија, Балкан и велике силе”, Београд, 2015, стр. 449;

41. „Поштујући хероизам и жртву пионера наше Слободе”, „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 19. септембра 1934, бр. 262, стр. 1;

42. М.П., „Војислав Танкосић”, „Дубровник”, Котор –Дубровник,  новембра 1940, бр.43, стр.2-3;

43. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 46, 47;

44. Божа Хопе, „Долазак ослободилаца у Дубровник ”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, новембра 1940, бр.47,  стр.3;

45. Франко Мирошевић, „ Почело је 1918 …: Јужна Далмација 1918–1929“, Загреб 1992, стр. 44, 46;

46. Ј.М, „Споменица о дочеку савезничких војска и морнарица, српског дипломатског кора, министра пресједника Николе Пашића, генерала Franchet d Esperey и прославе народ. уједињења”, Српска Дубровачка Штампарија 1919. Издање књижаре Ј.Тошовића, , стр. 3,4;

47. „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 50;

48. „Дубровник у славу Уједињења“, „Рад“, Дубровник, 29. новембра 1919, бр. 2, стр. 3;

49. „Наш Кавур”, „Споменица о дочеку савезничких војска и морнарица, српског дипломатског кора, министра пресједника Николе Пашића, генерала Franchet d Esperey и прославе народ. уједињења”, Српска Дубровачка Штампарија 1919. Издање књижаре Ј.Тошовића, стр. 22-25;

50. „1. Децембра 1918.”, „Споменица о дочеку савезничких војска и морнарица, српског дипломатског кора, министра пресједника Николе Пашића, генерала Franchet d Esperey и прославе народ. уједињења”, Српска Дубровачка Штампарија 1919. Издање књижаре Ј.Тошовића, стр. 28, 29, 30;

51. „Говор дра. Јосипа Марчелића, бискупа дубровачког изречен на свечаном „Тебе Бога хвалимо …”, „Споменица о дочеку савезничких војска и морнарица, српског дипломатског кора, министра пресједника Николе Пашића, генерала Franchet d Esperey и прославе народ. уједињења”, Српска Дубровачка Штампарија 1919. Издање књижаре Ј.Тошовића, стр. 31-33;

52. „Говор Протопрезвитера Саве Барбића изречен на свечаном Благодарењу …”, „Споменица о дочеку савезничких војска и морнарица, српског дипломатског кора, министра пресједника Николе Пашића, генерала Franchet d Esperey и прославе народ. уједињења”, Српска Дубровачка Штампарија 1919. Издање књижаре Ј.Тошовића, стр. 37;

53. „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, “Дубровник”, Дубровник,  3 јули 1937,   бр. 23, стр. 1;