Драган Р. Ковач: ТЕСТЕРА

 

Година је 1980. и нека. Требињска болница  – операциона сала. Атмосфера нешто напетија,  чак са дозом неизвјесности, али и очекивања.  Пацијент,  ђед од осамдесет година, са дугачким усуканим брковима, лежи на операционом столу. Отечена и модра  лијева поткољеница, захваћена напредујућом тромбозом, управо  треба да му буде ампутирана испод кољена.

– Мој синко, доста сам ходио, и по пољима и по горама, и у миру и у рату, нека ове моје   главе на раменима још који мјесец, а за ногу – нека нам је просто! – храбрио се старина.

– Све ће бити у реду, ђеде – тјешио га је анестетичар који је већ набо вену и прикључио инфузију.

Инструментарка је стајала „као запета пушка“ са уредно сложеним инструментаријем и санитетским материјалом. Хирурзи, њих двојица,  већ су били навукли  рукавице и помало нервозно ћаскали у очекивању анестезиолога, кога није било! Неуобичајено за њега. Поготово тог  дана, када је требало да уради прву спиналну анестезију у историји требињске болнице.  Кроз иглу, пажљиво и стручно забодену између два пршљена у доњем дијелу кичме, убризгаће  анестетик и пацијент ће потпуно изгубити осјећај за бол у доњем дијелу тијела, првенствено у екстремитетима.  За вријеме читаве операције, остаће у будном стању и при пуној свијести. Велики стручни напредак и велики дан за читаву здравствену установу! Али, од анестезилога ни трага, ни гласа, као да је одједном у земљу пропао, што је већ уносило благо комешање међу присутнe учеснике овог посебног и важног догађаја. Иначе, тај млади човјек је недавно приспио са специјализације у Београду, гдје се усавршио у познатој школи професора Предрага Лалевића, дугогодишњег Титовог љекара. Управо је требало да уради наведену спиналну анестезију, али се негдје необјашњиво изгубио.

– Ево га! – са олакшањем је повикала инструментарка, угледавши на вратима доктора како за собом вуче, боље рећи развлачи, неки црни кабел, на крају прикључен за зелени телефон.

Било је очито да је тим гајтаном, дугачким десетак метара, управо повезао хируршку салу са једином телефонском утичницом, оном у удаљеној љекарској соби. Одложио је апарат у угао и дао се на посао…

Ускоро су хирурзи дошли до кости и почели припрему за њено пресијецање.  Тада је анестезиолог  спретно дограбио телефон и окренуо неки број, те послије кратког времена додао слушалицу пацијенту. Сви су врло брзо закључили да ђед  разговара са сином, кога никако није могао убиједити да се јавља из љекарске собе, а не из операционе сале, са хируршког стола, док је сама интервеција у току. На крају, не могавши доказати сину о чему се ради, стари отац му је изнервирано рекао:

– Јадан не бијо, зар не чујеш како тестерају!?

Напомена: Прича коју је Драган Р. Ковач написао поводом промоције књиге есеја „Разлучи себе од себе“ аутора др Вукашина Лугоње у Требињу 18. јула 2024. године
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Pingback: Слободна Херцеговина » РАЗЛУЧИ СЕБЕ ОД СЕБЕ – У Требињу представљена нова књига др Вукашина Лугоње (ФОТО+ВИДЕО)

  2. Pingback: РАЗЛУЧИ СЕБЕ ОД СЕБЕ – У Требињу представљена нова књига др Вукашина Лугоње

Оставите коментар