Свети мученици су својим страдањем показали шта је то што уствари треба да буде најдубљи идентитет сваког хришћанина.А то јесте живот са Христом.
ОВАЈ ТЕКСТ ПРВИ ПУТ ЈЕ ОБЈАВЉЕН НА ПОРТАЛУ СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА 2. АВГУСТА 2015. ГОДИНЕ
Да би се обистинило
пребиловачко пророчанство:
„И биће пусти Пребиловци. Глас људски неће се чути, птице неће пјевати, нити ће волови рикати, коњи хрзати. Потом ће село бити обновљено и биће град…“
И Пребиловци ће бити град Васкрслих
И би тако. И испуни се ријеч. И остадоше Пребиловци пусти; не једном, него два пута. Први пут бијаше то оне кобне 1941. године. Други пут, готово пола вијека послије, Пребиловци опет понијеше ране Христове на себи. У небо дигнут гроб. И не чу се глас људски, птице не пјеваше, нит волови рикаше, нит коњи рзаше. Потом се поче обнављати село, и храм, и бива град… град васкрслих.
За разлику од безблагодатних, који хтјеше сјеме затријети, мислећи да у Пребиловцима се више никад пребивати неће, за разлику од тих мучитеља који себе свецијело принесоше на жртву гријеха мржње и братоубиства, мученици бијаху предати на жртву љубави Христу Самопринесеном за вјечни живот свијета. Посвједочише нам мученици највећом и најстрашнијом жртвом, посвједочише мајке са дјечицом својом, попут првога човјека вјере – праоца Авраама, што је био спреман принијети Исака сина свога јединца на жртву Богу, посвједочише једном засвагда Богу и људима, да има смисла жртва дјетета Христа, да има смисла што Бог толико вјерује човјеку, кад и Сина Свога Јединородног даде на Крсту, да свако ко повјерује у Њега васкрне, те вјечно жив буде.
Тако смрт свједока Васкрсења и није смрт, већ више у муци рађање, из овог временог живота за живот вјечни. У крви окупани мученици заблисташе нам из Шурманачке јаме таворском свјетлошћу преображења васкрслога Господа. Из њихових, сада већ и напаћених моштију, пројављује се Царство Небеско и сваким даном навиру све веће бујице оне Воде Живе, од које ако будемо пили нећемо ожедњети заувијек, него ћемо увијек бивати и пребивати!
Зато је с таквом духовном радошћу примљена вијест о канонизацији Пребиловачких и доњохерцеговачких мученика са прошлогодишњег мајског засиједања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Сама канонизација значи озваничење нечега што је већ постојало у самој свијести Цркве, да су то људи који су мученички страдали имена Христовог ради. Да су страдали само зато што су били православни хришћани, што су на православни начин исповиједали своју вјеру у Христа.
Зато што су били Срби!
Зато је за овај овдје народ данас, више неголи за саме мученике, који су прослављени самим својим страдањем, то увелико значајно. До сада смо их помињали у молитвама и постојала је та једна извјесна доза туге због њиховог страдања, а сада њиховим прослављањем у Цркви та туга страдања прелази у радост васкрсења.
Зашто ми почињемо да прослављамо њих и њихово страдање у Цркви?
Зато што су нам они својим животом и својом смрћу, у овом случају самим својим страдањем, један путоказ у живот вјечни. Они су својим страдањем показали шта је то што у ствари треба да буде најдубљи идентитет сваког хришћанина. А то јесте живот са Христом. Односно, да све дамо Христа ради, а Христа да не дамо ни за шта.
Утолико је већи значај прослављања ових светитеља, јер нас они подсјећају да смо сви ми као хришћани, као Црква Христова, позвани да будемо свети. Подсјећају нас на оне ријечи јеванђеља, ријечи самог Сина Божијег када нас позива да сви будемо савршени, па каже: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески.” (Мт. 5, 48) Јер, сви смо ми ту светост добили као дар од Бога на самој светој тајни мрштења и миропомазања и треба да је кроз свој живот у Цркви, кроз свој живот у овоме вијеку сачувамо, за живот вјечни и за Царство Небеско. Мученици својим страдањем свједоче да од смрти је јаче васкрсење.
Као у Тајни Воде и Духа на светом Крштењу уподобили су се Смрти Христовој, али су се уподобили и Васкрсењу Његовом, ови, сваке похвале достојни мученици.
Радост на радост, кад вјером знамо да на Светим Литургијама Пребиловачки и сви доњохерцеговачки мученици се моле за нас пред престолом Царства Небескога. Не само ми за њих, него се молимо сви заједно пред престолом Бога Живога. Обновом Храма Васкрсења Христовог у коме ће се Богу служит Свете Литургије, Пребиловци постају препознатљиви, не само по страдању, него изнад свега као мјесто васкрсења, сабрања и обнове људског достојанства.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
