• Навршава се 16 година од НАТО агресије на некадашњу СР Југославију током које је убијено најмање 2.500, више од 12.500 рањено, а кориштена је и муниција са осиромашеним уранијумом, као и графитне бомбе.

Током 78 дана бомбардовања током операције коју је НАТО назва „Милосрдни анђео“ погинуло је или нестало укупно 1.008 припадника војске и полиције – од којих 659 припадника војске, а 349 припадника полиције, теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 дјеце.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга, оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.

Укупна материјална штета процијењена је на 100 милијарди долара, док ратни губици НАТО-а у људству и техници никада нису објелодањени, али је најпознатији случај обарање невидљивог авиона Ф-117, код Буђановаца.

Одлука о агресији на СР Југославију донесена је, први пут у новијој историји, без одобрења Савјета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана.

СР Југославија је нападнута под изговором да је кривац за неуспјех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.

Агресија 19 земаља чланица НАТО-а почели су 24. марта 1999. године у 20:45 часова крстарећим ракетама и авијацијом на више подручја Србије и Црне Горе, а посљедњи напад догодио се 10. јуна, у 13.15 часова, недалеко од Косовске Каменице, иако је Војно-технички споразум у Куманову потписан 9. јуна 1999. године.

Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је скоро 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“ од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина, употријебио је забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двије рафинерије, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО-а су први пут употријебиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

Генерални секретар НАТО-а 10. јуна 1999. издао је наредбу о прекиду бомбардовања, пошто је започело повлачење снага СР Југославије и Србије са Косова и Метохије, а Савјет безбједности УН је усвојио Резолуцију 1244, упутивши на Косову и Метохију 37.200 војника КФОР-а из 36 земаља са задатком да „чувају“ мир и безбједност.

Упркос међународном присуству, напади Албанаца на Косову на преостале Србе су постали свакодневни, а врхунац се десио 17. марта 2004. године, када је у синхронизованом погрому убијено 19 људи, више стотина Срба је повријеђено, а око 4.000 протјерано.

У мартовском погрому је стотине српских домова уништено, више српских села сравњено са земљом, а на десетине цркава и манастира изузетне културно-историјске важности, који су под заштитом УНЕСЦО-а, уништено.

Посљедице бомбардовања осиромашеним уранијумом током година све су видљивије, а као једна од посљедица јавило се драстично повећање малигних обољења.

У Институту у Винчи, код Београда, у још неадекватним условима чува се радиоактивни материјал прикупљен послије бомбардовања.