На самом врху брежуљка смјештена је праисторијска гробна гомила (тумулус), средњовјековна некропола са стећцима, православна црква св. Илије и савремено гробље за становнике села Месара, Ковачина и Жуља.

Црква св. Илије у Месарима обновљена је 1897. године. Претпоставља се да је настала на мјесту неког старијег објекта на шта указују њен положај (близина тумулуса, средновјековне некрополе са стећцима) и њен триконхални облик карактеристичан је за прероманичко градитељство IX – XI вијека у Јадранском приморју.

До 70-их година XX вијека није се знала тачна датација њеног подизања или обнављања. Након проучавања и истраживања Љубомир Спаравало је дошао до закључка да натпис који је уклесан на каменом крсту са ћирилским натписом ИЦ XЦ НХ КА, а који је везан за градњу или обнову цркве, представља 1494. годину.

Међутим, исти текст различито дефинише Љиљана Шево. Док Спаравало на крсту проналази натпис „ψB“, Љиљана Шево је натпис идентификовала као „aψB“ (1702). Своје тумачење Љиљана Шево поткрепљује чињеницом да се у земљама византијског круга, све до XVIII вијека година 7002. писала са апостофом испред З што би броју 7 додало вриједност хиљада и да јој није познат примјер да се 7000 биљежи знаком ψ, стога „ψB“ није 7002, већ 702., као и чињеница да се од XVIII вијека датуми на Балканском полуострву много чешће биљеже од Христовог рођења, а не од постанка свијета (5508/09 година прије Христовог рођења).
У случају да је читање Љиљане Шево тачно, значи да не постоји писани траг који би свједочио о постојању цркве 1494. што не умањује могућност да црква јесте грађена крајем XV или почетком XVI вијека (или је ова из 1702. подигнута на мјесту старије, или је 1702. првобитна грађевина у некој обнови добила крст са натписом), а типолошка сродност са Ошанићима би била најснажнији аргумент.

„У сјеверном крају некрополе, почињући од усамљеног стећка, пружа се у облику благог лука један уски насип. На једном мјесту је тај насип плитак и покривен танким каменим плочама, испод њих је озидан канал у којем су пронађене три људске лубање. Тај канал се изгледа протеже дуж читавог насипа. С јужне стране насипа су, такођер, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била прахисторијска гробна гомила с које је разнесен камен, простор рашчишћен, а остали само гробови који су били на периферији гомиле. Сматра се да су ту постојале три прахисторијске гробне гомиле. Једна још постоји, друга као да је разнесена, а трећа као да је заравњена и подзидана па је од ње направљен плато на којем је црква св. Илије. На такву претпоставку упућују и прахисторијске гробне гомиле на сјевероисточној страни сусједног Јежевог брда, удаљене свега неколико стотина метара зрачне линије од ове некрополе. Очигледно је да се у некрополи на Илијином брду код Месара уочава континуитет сахрањивања становништва, који траје још од прахисторијских Илира до данас. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 148. – 152.)“.

Црква св. Илије највјероватније припада тзв. гробним црквама. Подигнута на самом врху Илијина брда на платоу који заузима простор од преко 350м². Плато је подзидан сувим зидом висине од 1 до 1,5 м. На њега се излази степеницама са сјеверозападне и источне стране.
Црква је у основи триконхална, припада централном типу грађевина, иако се често сусреће да су продужаване према западној страни мањим или већим правоугаоним простором.
Димензије цркве износе око 10,00 х 5,50 метара, оријентисана је у правцу исток – запад. Ова црква је по својим карактеристикама најсличнија цркви св. Петра и Павла у Ошанићима код Стоца.

Улаз у цркву се налази са западне стране. Наглашен је каменим порталом, звоником на преслицу и једним окулусом са перфорираном шестолисном розетом смјештеним на средини размака између врха портала и почетка звоника. Око розете су постављене двије правоугаоне камене плоче са плитко урезаним рељефом двају афронтираних змија – змајева.

Праисторијска гробна гомила (тумулус)

Праисторијска гробна гомила (тумулус) налази се у западном дијелу некрополе. Преко ње је подигнут зид којим је гробље ограђено. Гомила заузима простор са промјером од око 30 метара, висока је два-три метра, обрасла је травом, ниским трњем и растињем. На врху се примјећују испрекидани мањи остаци малтера, вјероватно остаци гробнице, карактеристичне за ово подручје. У сјеверном крају некрополе, пружа се у облику благог лука један уски насип. С јужне стране насипа су, такође, стари гробови и претпоставља се да је и на том мјесту некада била праисторијска гробна гомила. Сматра се да су на наведеном простору постојале три праисторијске гробне гомиле од којих је остала само једна.

Некропола са стећцима на Илијином брду

Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће ни најслободније разврстати. Стећака свега има десет, били су постављени у двије скупине. Једна скупина је била пред садашњом црквом св. Илије, од које је остао само један аморфни стећак који се и сада налази пред црквом. Три стећка су узидана у зид платоа са западне стране.
Ако је зид подзидан када и црква 1494. године, онда су стећци старији од садашње цркве и иначе могло би се рећи да су сви стећци на овој некрополи настали прије подизања садашње цркве, тј. прије краја XV вијека.

Друга скупина стећака је у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Од ове скупине сачувало се девет стећака. Међу њима је и стећак са уклесаним распећем, а на неким се још примјећују остаци украса.
Само три стећка која се налазе на самој гомили нису постављени у правцу запад – исток. Стећци су и са ове скупине дијелом уништени и од њих су прављени довратници сјеверозападних врата у гробље. На једном је остало плитко уклесано, усамљено слово X (вјероватно остатак слова X од натписа ИЦ X НХКА). На усамљеном стећку који се налази близу ових врата био је неки украс, али су остаци нејасни.

Уз сваку ову скупину стећака као да је постојала и посебна црква и то највјероватније прије 1494. године. Прва је била на мјесту гдје се данас налази црква св. Илије, а друга на мјесту данашње кућице за припрему за погребни обред (унутрашње димензије кућице су 4,55 х 2,35 м). Како о томе не постоје предања код мјештана, као ни о зидању оградног зида око гробља, а ни о прављењу чатрње (цистерне), значи да је све то давно направљено. На претпоставке о постојању цркава пред скупинама стећака на овој некрополи упућују запажања до којих се дошло испитујући друге средњовјековне некрополе на подручју Шуме требињске.
Да је на овој некрополи и раније било култних мјеста упућују остаци старе цигле пронађене након копања гробних јама за савремене гробнице. Ђуро Баслер је прегледао тај материјал и потврдио да можда потичу од римског храма. (Љ. Спаравало, 1977., стр. 149.-151.).
Сви стећци су једнако грубо клесани и веома слабо очувани тако да их је по старости немогуће разврстати. Стећака свега има осам, седам стећака је смјештено у западном крају некрополе, на праисторијској гробној громили. Међу њима је стећак са уклесаним распећем, док се на другим стећцима не примјећују остаци украса. Усамљени стећак се налази у сјеверном дијелу некрополе. Осим ових стећака уочавају се три узидана у зид платоа са западне стране. Шест стећака је у форми сандука, а два у форми плоче, споменици су неравномјерно распоређени и нису у низу, оријентисани су у правцу запад – исток, осим три, која су оријентисана у правцу сјевер – југ.

Спаравало, Љубо, „Средњовјековна црква и гробље на Илијином брду код села Месари близу Требиња“, Трибуниа 3, Требиње, 1977.

Шево, Љиљана, „Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године“, Глас српски, Бања Лука, 2002, 217-218.

Извори: Туристичка организација Града Требиња, Комисија за очување националних споменика БиХ