Пише: Милана Бабић

Вријеме у којем живимо, поред многобројним специфичности, изнедрило је и велику количину факултетски образованих грађана. Пардоксално, уз сву образованост данашње генерације, осјетан је пад интелектуалне снаге – отвореног и дубоког промишљања, смјелости става, обједињености познања и дјелања. Активизам? Активизам се креће шаблинизовано и маргинализован је.

Владавина политички коректног мишљења представља својеврстан политички догмат данашњице. Готово опсесивно заступање интереса „дискриминисаних група“, прокламовање мултикултуралности, законско ограничење критичког мишљења.

Владавина „права“ довела је дотле да умјесто јасно одређених вриједности влада морални и интелектуални релативизам. Антагонизам наше свакодневице садржан је и у чињеници да се данас, као ријетко када, прича о правима и једнакости, а да пракса показује управо супротно.

По Алену де Беноу, француском писцу и есејисти, управо владавина мјешавине „политички коректног“ морализма и користољубивих тржишних вриједности, довела је до идеологије која промовише нарцисоидног незрелог човјека. Појмови који су некада били набијени смислом и значењем данас су постали празни. Истовремено са, „увезеним“ идеолошким продуктима на снази је и својеврсно наметање кокошије перспективе – чекање Другог Христовог доласка је обесмишљено, а са друге стране, данашњем човјеку није бесмислица да чека демократију, коју чека по истом принципу, есхатолошком (долазећем), по којем се чека Други Христов долазак (Зоран Арсовић).

Гдје су истински интелектуалци, духоносци, лучоноше?

Ако пођемо од премисе да је интелектуалац, човјек који није само завршио високе школе и постао умни радник, већ човјек који има и ширину видика и знања, и, као најбитније, снагу да своје ставове износи и реализује, он у нашој суровој партијској свакодневници има танак избор – или ће се приклонити некој страначкој опцији или ће гладовати. Страначка условљеност, насљеђе још из Брозовог времена, данас је добила хуморан облик, али не и мање болан. Партијска условљеност неминовно доводи до дебиларизације критичке јавне свијести – у први план излазе полтрони и бескичмењаци…

Па гдје су онда духоносци?

На маргини.

Религиозност и интелектуалност?

Француски мислилац Жилијан Бенда је, у свом есеју из 1927. године, интелектуалце видио као малу скупину суперталентованих и веома моралних филозофа. У овом контексту интелектуалац је, неминовно, и религиозна особа који своју религиозност остварује на активистички начин, а не медитативно па стога су Бендини идеални примјери Христос и Сократ. Свјестан да се зло не може искоријенити Бенда је огољавање недјела, његово именовање, видио као кључни задатак интелектуалца. Интелектуалац је, дакле, уједно и пророк, онај који догађаје тумачи одозго. Онај коме је истина позив. Истински говорити може се само језиком пустиње – значи ничим условити мисао сем свијешћу о Закону у себи и на Небу.
Ипак, постоји неколико типова религиозности, а освртање на њих захтијевало би посебну студију…

Српска интелектуална елита?

Када се данас суди о српској интелигенцији обично се превиђа чињеница да је она неколико пута у току 20. вијека била изложена прогону и затирању.

Највећи српски интелектуалци прво су жигосани па протјерани из сјећања Титове Југославије. Но, то није обиљежје само Титовог времена. Нажалост, управо у границама српског корпуса, чишћење интелектуалног кадра претходне власти је континуитет којег се мало ко одриче (у контексту постмилошевићке ере додатно условљен притисцима споља). Ипак, тешко је отети се утиску да се ради и о немогућношћу да се промишља шире, одсуству свијести да реваншизам није плодотворан. Затрованост реваншизмом и себељубљем изузетно је опасна у ситуацији у којој се тренутно налазимо – стању великог притиска и контроле од стране Запада и стварање психоисторијског притиска (нападнуте су основе идентитета српског народа: СПЦ, ћирилица и историјско сјећање на геноцид над српским народом). Ситуација коју је тешко пратити те стога и благовремено дјеловати пријети да потпуно растури могућност интеграције српског бића.

Упали смо у зачарани круг почетака, рушење и стварања, мијењања културних образаца са несретним покушајима одрицања од себе и тежње да постанемо оно што нисмо и никада нећемо бити – Запад. Околности су се додатно закомпилковале натуреним појмом Западног Балкана (својеврсна „формула“ која суверено влада српским медијским простором) по којем српске земље, које захватају простор централних/средишњих дијелова Балкана, остају подијељење неприродном географском новограницом (М. Степић)…

Интелектуалне фигуре и кругови

Оно што данашњи истраживачи српског културног простора виде као кључни проблем јесте недостатак самосвијесних јаких интелектуалних фигура уједињених истом идејом и стремљењем. Без јаких интелектуалних кругова, територијално разуђен, српски национални корпус је доспио у ситуацију у којој је на снази тежња ка опонашању и усличавању другим културама. Несумњиво је да је комунистички идеолошки хоризонт успио да деградира већину носиоца српске културне свијести. Наметнута је провинцијализација, сервилност и јефтина ангажанованост. Истински грађански интелектуални српски дух потиснут је на успутна проучавања. 19. маја 1945. године су, између осталих, удаљени са Универзитета: Никола Поповић, Јустин Поповић, Веселин Чајкановић, Петар Ђорђић, Ђоко Слијепчевић. Каква имена и зналци!

А шта је тек представљао „Српски књижевни гласник“ прије Другог свјетског рата, и колики је он интелектуални потенцијал нудио у личностима Владимира Ћоровића, Јаше Продановића, Слободана Јовановића, Милана Грола. Мноштво слободоумних људи, истинских познаваоца своје струке, али и сродних области, широкогрудих патриота, који су или маргинализовани или протјерани.

Гдје би српски национални корпус отишао да се могао надоградити на ове фигуре велико је питање. Довољно је само прочитати неке ставове Слободана Јовановића па увидјети о каквој се интелектуалној громади ради. Само наслови његових дјела јасно свједоче да је тај човјек био упућен у цјелокупну геополитичку и правну ситуацију тадашње Европе. Или, готово потпуно заборављени, Владимир Вујић – философ, математичар и књижевни критичар, преводилац Шпенглерове „Пропасти Запада“, пријатељ и сарадник владике Николаја.Његов серијал чланака „Европљани о Европи“, написан тридесетих година 20. вијека, представља, и за данашње појмове, философски и животно инспиративна промишљања о ставовима Ђованија Паинија, Мигуела де Унамуна, Пола Валерија.

Владимир Вујић је први формулисао два велика оквира српске културе – један кога одређује бјекство Растка Њемањића у манастир и други кога одређује бјекство Доситеја Обрадовића из манастира. Ову мисао ће касније преузети и разрадити поједини савремени српски богослови.

Интелектуалци и поткупљивост

Теза да је интелектуалац, самим својим знањем, стекао услов да буде непоткупљив је неодржива. Сасвим је без основа тврдити да познање ствари значи и етичко кодирање према том познању. Данас, када се изгубила и одговорност јавне ријечи, и смисленост поистовјећивања медијске и животне истине, нормално је да се појаве и опстају управо особе чија је интелектуалност купљива, усмјерена ка одређеној политичкој или економској сврси. Јаловости њиховог дјелања непрестани смо свједоци. Иста лица, исте мисли, исти аналитичари…

Јавна улога модерног интелектуалца ставља у улогу позера, сваштара позваног да одговори на све тајне неба и земље. Питање је колико неко ко претендује да има сво знање овога свијета уопште достојан да говори. Ако је „сумња“ аутентично европски појам, шта значи то што он губи на вриједности? Ако нисам у стању да доведем своје размишљање у питање како уопште могу бити отворен за нова сазнања? А ако нисам отворен за нова сазнања како могу да помислим да могу бити неко ко ће имати статус интелектуалца…

Шта нам ваља чинити?

Најприје наставак борбе за историјску истину што значи: наставак борбе за ћирилицу, борба за утврђивање истине геноцида над Србима, борба за интеграцију српског националног бића, борба за медијску заступљеност патриотских идеја, борба за усаглашавање наставних програма с двије стране Дрине, борба против регионализма и наметнутог културног модела који нуди само површност и лажну мултикултуралност…

Чека нас повратак себи. И растрежњење. Тежак пут. Но наш пут никада није био лак.

Остаје отворено питање колико је заједничка југословенска држава била хтијење, а колико морање. Остаје и чињеница да су Срби, већ два пута – па и сада, кроз евроинтеграције, трећи пут – наднационалним интеграцијама заправо спријечени да се национално уједине и интересно вежу за Русију (Миломир Степић).

Оснивањем истурених одјељења УДПС у Крагујевцу и Требињу, у циљу децентрализације и очувања српског културног идентитета и стварања својеврсног антиглобалистичког патриотског блока (Миладин Шеварлић) направљен је мали/велики корак у правцу савладавања духа самопорицања (Мило Ломпар) и кренуло се ка остварењу нашег вијековног сна!

Објављено у часопису ДРАМА (50. број), поводом оснивања истуреног одјељења УДПС у Требињу