У Билећи 5.8.2017. одржан традиционални сабор братства Самарџића након двадесет година од првог Сабора на Кривошијама у Црној Гори.
У овим пољуљаним временима разних подела сваки вид слоге је вредан поштовања.
Као што каже изрека: “Ко заборави историју своју, осуђен је да је понавља”. После разних недаћа које су задесиле ово поднебље током периода од пола века, морамо бити свесни чињенице да ако нисмо ту једни за друге, ништа добро не можемо да очекујемо.
У духу традиције наших предака славимо и одајемо пошту онима који су имали храброст, снагу како физичку, тако и духовну да се боре, одупру и на крају победе и нама омогуће да живимо слободно. На сву срећу остало је часних и морално исправних међу нама, јер да није, овог окупљања не би ни било. Осми сабор Самарџића је одржан у граду Билећи на тлу херцеговачком. За нас братственике, овај регион носи богату историју и значај који се не може речима исказати.
Од Невесињске пушке до Другог светског рата, а богами и раније и касније, прошли смо кроз разна искушења и то се не сме заборавити. Успех сабора се огледа како у броју људи који су присуствовали (њих 700), тако и у судару генерација старих и младих. Стари, који су дошли да поделе своја животна искуства и приче, и младих који су дошли да науче нешто ново и осете заједнички дух братсва и јединства као и колективизма који полако бива заборављен.
Дивно је видети толико ведрих и насмејаних људи који се грле и певају песме, херцеговачке теноре који надглашавају звучнике, младе музичке таленте који додатно улепшавају читав дан, гусларе и трубаче… За свачији укус понешто. Многи се можда нису знали пре овог сабора, али сада засигурно одлазе као пријатељи.
Од догађаја који су обележили Сабор можемо издвојити Ивањичке братственике који су донели специјално направљену заставу са грбом Самарџића, затим промоција књиге Наде Петровић “Самарџићи у Великом рату и војсци краљевине СХС/Југославије 1914-1941”.
На све то је никао један споменик, споменик Милораду Илије Самарџићу. У тим страшним и пакленим временима, људи су преко ноћи заменили своје послове и алате борбом и оружјем. Милорад је био један од многих који је исказао храброст и витештво својим великим делима у ратним временима.
Прецизна рука вајара Жељка Алексића клеше пушку Милорадову према доле, као симбол краја ратова и као што каже Ктитор споменика Бориша Боро Самарџић да смо на крају дана сви ми људи без обзира на веру и нацију. Стога, заборавимо мржњу и окренимо се правим вредностима љубави и помирења.
А до следећег сабора у Ивањици 2020. године, нек се застава вијори, нек се књиге читају, а споменик нек вечно стоји.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
