Петар је био авантуриста и белосветска скитница. Али је био и мудар. Имао је велико животно искуство. Волео сам да га слушам када је нама, дечурлији, причао приче са својих авантуристичких похода. Сећам се једне приче када нам је говорио како је војевао у Легији странаца. Тада нисам знао шта је то, али нам је објашњавао.

–   То вам је када ратујете и крварите за другога.

–   Па поштује ли вас тај за кога ратујете? – питали би га ови старији.

–   Само до момента док тај не оствари своје циљеве.

У сеоској задрузи је Петар заузимао, онако стар, сед, по мало погрбљен, главно место уз тезгу трговца, на столици. Људи би му наручивали ракију и он би им причао цело вече своје авантуре. У то време, иако сам био средњошколац, почео сам да схватам да нешто није у реду са друштвом. Слушао бих оца и мајку како се жале да недостаје пара.

• Биће боље, биће! – отац је био оптимиста.

Људи су размишљали, отприлике као и отац. Али, хтели су да виде шта о томе мисли и Петар. Једно вече, уз задругарску тезгу га упиташе:

• Петре, свет си обишао… Политичари нам обећавају да ће бити боље. Хоће ли?

Петар се накашља, насмеја, гуцну ракију и поче:

• Не знам… Али, испричаћу вам једну причу. Са Легијом странаца, ми у Африку. Потисли побуњеници и разбише нас! Мене и једног пуковника одсекоше од главнине наше. Гонише нас до једне пустиње. Пуковник, паметан официр, се саветује са мном да морамо да прођемо пустињу. За нама побуњеници неће да крену. Саветовао ми да пушке бацимо, а да оставимо само револвере. У оној бежанији сам негде заборавио и чутурицу са водом. А у Африци је вода злато! Видим, он његову носи са собом, и љубоморно је чува уз тело. Кренусмо кроз пустињу. Сунце упекло… Гори! Иза прве дине ја ожеднех. Питам пуковника да ми да да пинем мало воде. Он ми каже: „Полако… ко зна колика је пустиња. Даћу ти када пређемо оно брдо“. Пређосмо га. Сунце убија. Жеђ дави. „Пуковниче, дај сада мало воде!“ „Не! Пустиња је велика. Када пређемо и оно брдо“, каже он. Гледам, брдо у даљини, титра ми пред очима. Ајд’ ваљда ћу издржати до њега. Пешачимо и ништа не говоримо.

Дођосмо до брда када сунце беше на заласку. Рачунам да ћу сада душу да повратим водом. Тражим од пуковника, а он: „Пјер, пешачимо сада по ноћи, вода нам не треба. Ујутру када сунце изађе, даћу ти воде“. Шта ћу… Пуковник бре! Није мала ствар. Ујутру сунце се појави на истоку. Сав срећан, надам се да ћу оквасити уста водом. Кад пуковник: „Пјер, добићеш воду када стигнемо до оног брда на хоризонту.“ Верујте ми људи, да ми је дошло да потегнем мог наганта и да га убијем. Али, двојица у пустињи је ипак боље. Ходамо… Ходамо… Срого водим ред да ли можда пуковник крадом пије воду. Не, ни он не потеже чутурицу! А видим, жедан и он. Једва дођосмо до брда. Седосмо, а ја тражим воду. „Пјер, часна официрска реч, даћу ти воду када стигнемо до следећег брда“. Донесем ја одлуку, ако ми ни тамо не да воду, убијам га! Боже ми опрости! Кад, сунце већ на заласку, ми видимо у даљини зеленило. Оаза! Да ли нам се од умора и жеђи причињава, или је стварно оаза? Како се приближавамо, ма… видимо оаза! Наш спас! У оази извор.

Са пуковником се утркујемо. Оба се бацисмо на земљу и пијемо воду. Хтедосмо да се подавимо. Добро се написмо. Тада ја полудех због мука на које ме стављао пуковник. Извадим мој нагант, уперим у пуковника и кажем му: „Идиоте, зашто ми ниси давао воду да пијем?!“ Кад он, скину чутурицу, даде ми је, насмеши се, и рече: „Ево Пјер!“ Ја је узмем у руке, кад, чутурица лагана. Погледам, кад оно је метак избушио при дну. У њој ни капи воде! „Пјер, морао сам манипулисати тобом, јер не би могао да издржиш!“

Братислав Петровић, Бела Паланка, Србија