Зауставио се у Мостару, предивном граду у коме је одувијек желио да живи. Те јесени 1991. године у ово мјесто још нису били стигли истина и реалност, још се вјеровало у миран расплет југословенске агоније. Команда гарнизона додијелила му је двособан стан са станарским правом у коме су нашли уточиште њих троје. Купили су нешто намјештаја и опет били мало срећни и мало задовољни, са великом зебњом шта ће даље бити и шта ће их снаћи. Распоређен је на мјесто руковаоца метеријално-техничких средстава у Ваздухоплоној војној гимназији „Маршал Тито“, ковачници братства и јединства, како су је од миља звали, која је школовала будуће пилоте ратног ваздухопловства, „ударну песницу“ свих војски свијета, у овом случају „несаломиве“ Југословенске народне армије.

Средњошколци изабрани по строгим критеријумима, најбољи синови наших народа и народности, стицали су почетна знања из летења, да би по завршетку Гимназије најбољи одлазили на даље школовање у пилотску академију. Млада, невина и наивна дјеца, жељна славе и подвига, жељна небеских висина и „парања облака“ на челичним крилима наше армије похађала су редовно наставу и вјеровала у свијетлу будућност, која само што није закуцала на врата као Дјед Мраз у новогодишњој ноћи. Истина, ове јесени Словенци и Хрвати нису дошли, али се управа школе нада да ће доћи сљедеће године када се ријеши југословенска криза и када увиде у каквој су заблуди били. На шареним лажама, нереалним сновима, тешким заблудама које им пропаганда сервира, ђаци живе, уче и понашају се.

По пријему дужности изненадио се, мада га ништа више није могло изненадити, када је дежурног ученика првог разреда замолио (њима се није смјело наређивати већ само замољавати) да однесе чисту постељину у собе својух другова, на шта му је он оштро одбрусио:

– Ја сам пилот а не носач постељине! Носи ти, то ти је дужност.

Тај петнаестогодишњак, који се тек „испилио“, већ би да буде пилот а још није похађао ниједан час летења. Одвојио се од земље и већ у машти јури бескрајним поднебесјем, нико неће да га спусти и да му каже да неке птице никад не полете. Често се у надолазећим годинама питао да ли је тај мали, самоувјерени дјечак, коме се ни имена не сјећа, постао пилот.

Дужност је примио од заставника Болета који је с тешком муком прихватио чињеницу да му је вријеме истекло и да су се избројале године у којима по закону мора отићи у пензију. Дуго се опирао и налазио разне начине да то одгоди, али је на крају схватио да војска може без њега и предао дужност. По лијепим обичајима који су владали међу подофицирима у ЈНА, нарочито руковаоцима, записник о примопредаји дужности потписивао се у војничкој кантини уз пиво и мезе (плаћао је онај који предаје дужност у знак захвалности што се ријешио тешког бремена). При потписивању записника Боле му предаде све кључеве од магацина, осим од двије просторије у које је он читав свој радни вијек, као миш, сакупљао разноразне расходоване и отписане ствари за које је мислио да му могу нечему послужити. Чему? Ни он сам није знао. Годинама купе прашину и чекају погодан моменат да се пребаце негдје ван касарне. Тај моменат Болету се није указао, па је дочекао вријеме да мора напустити касарну а да његово прикупљено „благо“ и даље остане у њој.

-Нека кључеви остану још неколико дана код мене, замолићу команданта да ми ових дана дозволи да дођем с неким возилом и да прикупљене стари превезем до моје викендице на Буни, саопшти му тужно и жаловито. Да искористим ову ситуацију у којој кроз касарну вршљају разне „војске“, рзервисти и специјалци, па су контрола и дисциплина на капији попустили.

Дакле, сакупљао је и чекао четрдесет година да будност на касарнској капији попусти па да онда извезе прикупљене ствари, чекао је да се зарати. У том моменту није знао ни слутио да неће проћи ни мјесец дана а да ће његова викендица на Буни и његове ствари у касарни изгорјети у пламену, а он са голом душом, без игдје ичег, кренути у избјеглиштво.

Човјек читавог живота нешто сакупља, нешто довлачи, нешто брани, спреман да у одбрани прикупљеног ризикује и сопствени живот, као миш који у јесен сакупи и сакрије много орашастих плодова па на крају зиме заборави гдје их је закопао и пред освит прољећа угине од глади. Велика је људска похлепа, а њена вриједност мала и безначајна.

По војничким прописима и строгом војничком реду, 26. марта 1992. године формирана је колона од четрдесет теретних возила у које је натоварен мали дио од огромног материјалног богатства којим је Гимназија располагала и кренула према Београду. Ученици, будући пилоти, у Београд су превезени транспортним војним авионима – за већину био је то први и последњи лет. Угасила се ковачница братства и јединства , а много прије ње охладило се братство и јединсто југословенских народа.

Јесењин, Мишел и Радован, руковаоци материјално-техничких средстава, кренули су са колоном да државна материјална средства велике вриједности предају руковаоцима гимназије у Београду која још увијек носи име „Гимназија братства и јединства“, школе у којој ће ученици из гимназије „Маршал Тито“ наставити даље школовање. Београд не вјерује да је Тито умро, а да умире братство и јединство не смије нико да му каже.

У Југословенској народној армији руковаоци су били посебна врста људи, бирани су међу подофицирима и цивилним лицима, зависно шта је био предмет дуговања. Тражене су озбиљне, сналажљиве и посебно одговорне особе које знају чувати и по строгим прописима примати, складиштити и издавати повјерену им државну имовину. Даноноћно им је над главом висио страх да ће им неко, и поред стражарског обезбјеђења, провалити и опљачкати магацине, једном ногом били су у затвору а другом у гробу, док су у рукама чврсто стезали документацију којом су се бранили и доказивали да нису криви. Од другова су били цијењени и поштовани, од командира критиковани, а од Команде никада похваљени ни одликовани. Анегдота каже да је њемачки генерал Ромел изгубио битку у Африци због руковалаца који су складиштили и чували гориво у несигурним бурадима и канистерима из којих је на сахарској температури испарило, па је узвикнуо: „Моји војници могу да једу своје опасаче али моји тенкови не могу да иду без горива!“

У Београду их је дочекало велико изненађење када им је саопштено да се средства која су довезли из Мостара немају где смјестити. Сви су магацини пуни и све су друге просторије пуне осим фискултурне сале у којој генерали из београдског гарнизона играју фудбал, па се о њеној употреби као магацину не може ни мислити. Зар нису генерали на командним мјестима или са својим јединицама у рововима? Држава се распада а они играју фудбал? наметну се глупо и наивно питање. Мишел и Радован се чуде а Јесењину је свеједно јер се он таквих ствари већ нагледао и све му је јасно.

Након многих перипетија и чекања од неколика дана, до 3. априла, коначно је стигла дозвола да се камиони ослободе и средства истоваре у фискултурну салу. Оставили су април у Београду и вратили се у Мостар, да чувају објекте Гимназије и у њима државну имовину до даљег наређења.

У Мостару, истог сата када је слетио њихов авион, дочекала их је страшна експлозија коју су изазвали терористи цистерном-бомбом постављеном уз ограду касарне Сјеверни логор. Пред Гимназијом сачекали су их, између школске зграде и павиљона, укопани минобацачи. У павиљонима врата ученичких соба разваљена а собе испретуране, магацини обијени и покрадени, Титова биста која је стајала са десне стране улазних школских врата оборена са постамента и бачена на писту за постројавање. Од оазе мира, учења и знања, која је постојала двадесет три године, за седам дана створен је хаос из кога повратка нема.

Од многобројних душа које су у Гимназији живјеле и радиле остали су само командант, стари пуковник који је већ требао да оде у пензије, руковалац Радован, чистачица Нада, цивилна лица и он, Јесењин, старији водник који ће касније у шали тврдити да је имао ту част да буде посљедњи начелник штаба Ваздухопловне гимназије „Маршал Тито“, тако значајне државне установе. У стварности то и није била шала већ истина ако се узму у обзир војна правила која налажу да је посље команданта сљедећи старјешина који има највећи чин његов замјеник, односно начелник његовог штаба. Сви остали или су отишли за Београд или су се распршили у разним правцима спашавајући главе или су приступили новоствореним војскама које увелико пуцају једна на другу.

Стари пуковник, који је изградио каријеру по легендарним стиховима култног рокера Боре Чорбе: Ја на коњу они доле, Бог те јебо што ме воле, није свјестан настале ситуације. „Пао је с коња“ и приземљио се, дочекали су га они који га не воле, који пуцају и убијају. Из ината или из незнања неће да се помири са стварним стањем које показује да је Југославија пропала, а с њом и њена војска, његова вољена Југословенска народна армија. Не може да схвати (можда се то није учило у његово вријеме) да у памћењу свијета које се зове историја није забиљежено да је пропала држава а да је њена војска остала цијела и нетакнута. Учитељица вели да прво пропадне војска, изгуби рат, па онда пропада држава, обично истовремено истог дана гину и падају заједно у једну крв, у једну гробницу. Пуковник још увијек вјерује и нада се да је Југословенска народна армија чврста као јабланички гранит са Неретве, јака као Сутјеска посље прољећних киша и сложна као репрезентативни хор Дома ЈНА.

Учитељица живота памти једног пуковника који је пред пораженом војском рекао: „Реч капитулација не постоји у српском језику“, окупио расуту војску и повео је у герилску борбу.

Данас, стари пуковник није у стању да поведе два војника у кафану. Ни пуковници нису сви исти. Има их различитих способности и убјеђења. Стари пуковник био је сигуран и непоколебљиво убијеђен да је пуковник кога су звали „први герилац Европе“ домаћи издајник и сарадник окупатора, тако су га у школама учили. Ту лекцију је добро савладао, за шта је од надређених похваљен а од учитеља оцијењен највишом могућом оцјеном.

Пуковник нареди Јесењину да одмах направи писмени акт о насталој штети на објектима Гимназије и да га упути у Базу која има обавезу да отклони кварове и санира штету. Старији водник без поговора изврши наређење јер, по устаљеном војничком реду, зна да свако одбијање наређења претпостављеном старјешини значи кршење војне дисциплине а у ратним условима може се сматрати издајом.

Акт под интерним бројем 216-1 од 08.04. 1992. године почео је: Приликом прегледа просторија у другом и трећем интернату у ВВГ „Маршал Тито“ Мостар установљена је штета (насилним отварањем) на сљедећим просторијама: и онда је навео по интернатима, по спратовима и по бројевима 41 собу у коју је насилно проваљено и колика је штета учињена. На крају наводи да су штету учинили непознати починиоци од момента одласка ученика у Београд до момента запосједања објеката од стране падобранске јединице.  …списак достављамо ради отклањања насталих штета. Ту је намјерно слагао, поучен искуством и сазнањем како људи којима је пушка закон постају власт, знају да буду опасни и зли, па је вјешто убацио „празан простор“ у коме су непознати починиоци извршили провалу, а добро су и он и пуковник знали да је падобранска јединица запосјела и „бранила“ објекте прије одласка ученика. Са извјесним усменим примједбама, као зашто није наведено да се одмах приступи отклањању штете, што је било сулудо тражити од јединице која води жестоке борбе и брани своје објекте, пуковник је потписао захтјев и овјерио га печатом Гимназије. Јесењин је уредно доставио захтјев, посљедњи акт који је упућен из Ваздухопловне војне гимназије „Маршал Тито“, који му је личио на сигнал S.O.S. и вапај „Спасите наше душе“, на који никада није дошао одговор.

Сљедеће пуковниково наређење које је Јесењин уредно извршио било је да се Титова биста врати на постамент. Пронашао је мајсторе који су се намучили са тешком бронзом, покушавали су и овако и онако али ни близу нису успјели да поставе деформисани лик да буде какав је био. Тако су још два пута, он и брат Радован исту бисту враћали на постамент, коју би „непознати починиоци“ ноћу обарали, као темеље Скадра на Бојани. У посљедњем и одлучујућем удару „непознати починиоци“ угурали су је у отворени шахт са окренутом главом надоље и углављеним раменима у вратнице. У таквом положају Југословенска народна армија оставила је свога бронзаног команданта, највећег сина наших народа и народности.

Занимљиво и тужно, у ратовима прво страдају споменици, библиотеке и вјерски објекти који не представљају никакву опасност нити пријетњу ниједној војсци, нити су војни циљ ни војни објекат. У људима који немају високу и чврсту културну и духовну свијест има нешто дивље, дубоко усађено, нешто што се у тренуцима страха пробуди и активира као одбрамбени механизам, овлада њиховим бићем и носи их дивљачким нагоном до момента попуштања страха, када се освијесте и застиде својих дјела, као што се пијанац, када се отријезни, стиди лумпераја који је учинио у кафани претходне ноћи. Као што пијанац у бунилу пијанстава ломи чаше, столове и столице које му ништа нису криве тако и поједини војници, па и њихови команданти, у паници страха или у жељи за осветом, руше и убијају оно што им није криво и од чега им не пријети опасност. У том лудилу и Јесњин се нашао на корак до сигурне смрти када је одлучено са вишег нивоа да се библиотека Гимназије, са десетинама хиљада првокласних наслова, (сви које је југословенско издаваштво објавило) поклони једној општини из источног дијела Херцеговине. Дошли су представници општине, са камионима шлеперима и довели војску за утовар, трећепозивце и оне који су избјегавали „прву линију“, међу којима је био и Ринда, од рођења мало блесав а сада се правио још блесавији и луђи – избјегао је „прву линију“, али није избјегао књиге. За такве као што је он књиге су много страшније и убитачније од било кога куршума који вреба из противничког рова.

Повели су га у Мостар, што је за њега било страшно као да су га повели на Берлин. У овај град силазио је само једном, када су му као малом дјечаку доктори оперисали слијепо цријево. Страх га је ломио а он је ломио њега залијевајући се великим количинама љуте ракије. Пијан као штука, јак као медвјед, од зноја и алкохола смрдљив као твор, улетио је у хол школе и као бик рикнуо:

-Ко је наредио да ми губимо главе ради Титовије књига!? Јадан и смијешан, ниједну књигу у свом животу није прочитао, Буквар је попушио (поцијепао је листове и у њих мотао дуван), мислећи да је све књиге Тито написао, ужасно је викао, псовао, млатарао рукама у којима је држао аутоматску пушку.

-Ја сам наредио, Јесењин му мирно одговори.

-А ти?! унесе му се у лице, злокобно га погледа закрвављеним очима, повуче затварач, убаци метак у цијев и десном руком, која се тресла од страха или од бијеса, крену према обарачу. Јесењин, који је тада имао 28 година, пун снаге и живота, зграби за цијев пушке, окрену је од себе и Ринду убоде у слабину цијеви свога пиштоља, носали су се мушки по ходнику школе, као Марко Краљевић и Муса Кесеџија, не баш љетњи дан до подне, али јесу извјесно вријеме, док није неко позвао капетана Мила који је викнуо са улазних врата, на шта је Ринда, као змија којој је стучена глава, клонуо, пустио Јесењина, одмакао се неколико корака и значајно саопштио капетану:

-Хтио сам да убијем ово говно.

Хтио је да убије човјека кога никада прије није видио и који му ништа нажао није учинио. Једина његова грешка била је та што је волио књиге. У временима када пушка постане закон, а њени носиоци власт опасно је и ризично некога или нешто вољети, љубав је резервисана за мирна и срећна времена.

Пукао је фронт, пале су одбрамбене линије, војска и мостарска српска избјегличка сиротиња, уз велике погибије, бјежали су уз брдо према истоку. Јесењин је раније склонио жену и кћер, оставили су закључан стан и у њему све што су имали и што су у првом и другом покушају стекли. Знао је шта ће се десити. Мирно корача, свеједно му је хоће ли га погодити непријатељски метак или гелер, он је свакако већ једном погинуо. Ничему се не нада, као што се не надају ни они који поред њега бауљају или мимо њега пролазе, само се, убијеђен је, још стари пуковник нада да Југославија још постоји и да ће Гимназија „Маршал Тито“ поново бити као што је била, да ће се поново у њој школовати пилоти који ће бити висина плавих браниоци. Доћи ће Беким Фехмију, Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић са Партизанском ескадрилом, ослободиће земљу и поново успоставити ред и мир.

Сјети се свога класића Сирочета, тако су га звали, јер је имао некако тужан израз лица, као мало сироче, који је службовао овдје у Мостару у 107. хеликоптерском пуку, елитној јединицу А ешалона, у коме је, између осталих, било неколико врло стручних, способних и духовитих заставника, који су у свему били узорни осим у једном – имали су ружан обичај да уз јутарњу кафу пуштају стомачне вјетрове.

Једног топлог мостарског јутра пили су кафу у пријатној хладовини, поред њих је прошао стари пуковник кога они нису ни примијетили. Радили су свој „посао“, смијали се и збијали шале. Увријеђени пуковник пријавио их је командиру чете, на што је овај хитно сазвао састанак да укори некултурне заставнике. Међутим, заставници су све негирали и онако из шале изјавили да је вјетрове пуштао водник Сироче. Поручник, командир чете, вољан да се ствар некако ријеши и да се о немилом догаћају не извјештава виша команда упита водника шта он има на то да каже. Водник се устаде, не знајући шта га снађе ни кривог ни дужног, свјестан да га стари и препредени заставници „ложе“, па збуњено одговори:

-Друже поручниче, ја сам стање прдњаве затекао у јединици када сам ступио на службу.

Одломак из још необјављеног романа “Издаја и издајници, дневник једне заблуде”.
АУТОР БОРО ГРАХОВАЦ