Ових дана лиле су се лажне крокодилске сузе над судбином генерала Младића. У камен је клетвом затуцана пресуда неправедног суда, а да се нико од оних „који су га метнули под купус“ није запитао у каквом је стању његово командно мјесто у Црној Ријеци код Хан Пијеска и ко управља и газдује њим. Славно мјесто витешке српске историје из којег је генерал командовао са преко двјеста двадесет хиљада бораца, стваралаца Републике Српске.

Молим новинаре истраживаче (данас је истраживачко новинарство популарно и добро плаћено ако радиш за правог газду) да истраже и испитају у каквом је стању командно мјесто команданта Војске Републике Српске.

Тајно склониште „Г3“ (ФОТО: РТРС)

Ако вам одговорни кажу да је тако морало бити и да нису имали другог избора – „лажу те вољена земљо“. Тако није морало бити и тако се не поштује српска историја.

О непоштовању српске историје, а поводом обиљежавања великог јубилеја Невесињских пушака, 2015. године написао сам писмо начелнику општине Невесиње на које, наравно, никада нисам добио одговор. Преносим неке дијелове.

Лукавац – www.nevesinjeturizam.com

Поштовани господине начелниче,

Ових дана пажљиво сам пратио активности општине Невесиње поводом обиљежавања јубилеја Невесињске пушке. Колико сте могли толико сте и урадили и ја Вам на труду и залагању честитам, иако Невесиње и Невесињске пушке заслужују много већу медијску и научну пажњу.

Разлог мог јављања и писања овога писма је врло битна чињеница, везана за Невесињске пушке, која је записана у многим историјским књигама и научним радовима и која, чини ми се, овога пута није поменута. Та чињеница, између осталог, гласи: „У раним јутарњим часовима 24. јуна 1941. године у селу Лукавац у општини Невесиње парламентарац Јевто Кисић предао је први ултиматум у поробљеној Европи војницима Трећег рајха да се предају“…

Дакле, Лукавчани и Зоводољани први су у поробљеној Европи ултимативно тражили (и добили) предају фашистичког окупаторског војника. О јунском устанку 1941. године доста се писало, али је то још увијек недовољно и у доброј мјери идеолошки обојено. Надам се да ће наредне генерације младих научника то поправити и пред јавност изнијети нова научна сазнања. Кад-тад он ће се морати признати као прва устаничка пушка на јужнословенским просторима. Тако је стварно било и то се не може мијењати, без обзира на нечије жеље или идеологије.

Знамо да комунистичке власти и социјалистичка Југославија никада нису признали Херцеговачки устанак као прву ослободилачку пушку (јер није подигнут под рукововодством Комунистичке партије), нису га славили ни прослављали, али су ипак у књизи Херцеговина у НОБ (Војноиздавачки завод ЈНА, „Војно дело“, Београд 1961), на 47. страници записали: „Послије успјеха у првим окршајима, вијест о ступању Совјетског Савеза у рат била је нов и снажан подстицај да се крене у још одлучније борбе. Већ 23. јуна навече сакупило се на договор око 40 устаника из села Зови До и Лукавац у невесињском срезу. Одлучили су да у зору нападну жандармеријску станицу у Лукавцу… Приликом заузимања касарне у Лукавцу пронађен је списак имена око 250 сељака из тог краја које су усташе намјеравале похватати и побити“.

Ове године, поводом обиљежавања изузетно значајних јубилеја, Лукавца – тако значајног мјеста којим би се поносили сви народи свијета да га имају – мало ко се сјетио. Да Лукавац припада неком другом европском народу у њему би био подигнут златан споменик на коме би се вијорила застава слободе. Но, Лукавац се налази гдје се налази, у народу који не поштује своје претке нити цијени своје потомке.

Лукавац (ФОТО: Боро Граховац)

Знам да је била жеља и намјера Одбора за обиљежавање Невесињских пушака да једна делегација оде у Лукавац и да положи вијенац на мјесто гдје је разоружана усташка жандармеријска станица и гдје је први пут положио оружје војник Трећег рајха, али им се испријечио реалан и тужан проблем: НИСУ ИМАЛИ ГДЈЕ ПОЛОЖИТИ ВИЈЕНАЦ?!

Школа која је направљена на мјесту гдје се некада налазила жандармеријска станица сама од себе се срушила, као што се расуши и распадне бадањ у који се годинама не убацују шљиве.

Спомен-плоча која се налазила на западном зиду школе и која је свједочила о нашој славној прошлости и изузетном (са данашње тачке гледиштам невјероватном) подвигу, срушила се заједно са школом и разбила се у ситну парчад. Пала је спомен плоча, а са је њом потонула и историја и јуначки подвиг прегалаца који ударише на Трећи рајх у освит дана када су милионске њемачке трупе прешле границу Совјетског Савеза и побједоносно замарширале према истоку.

Но, ако се, на нашу жалост и срамоту, није имао гдје положити вијенац части и поштовања, могле су се у лукавачкој цркви прислужити свијеће славним ратницима за душу, а њиховим потомцима за здравље и напредак. Кажу ми да је то учињено у невесињској цркви. Свеједно је, веле. Није свеједно!

Као да лукавачка црква не постоји? Коме смо зидали цркву у Зовом Долу ако се у њој не могу прислужити задушне свијеће славним и поносним српским витезовима?

Зашто вам све ово пишем, поштовани господине начелниче?

Ово вам пишем и молим Вас да покушате нешто урадити да се у Лукавцу, на мјесту гдје је стварно подигнут јунски устанак 1941. године и гдје је први пут положио оружје и предао се војник Трећег рајха, привремено подигне скроман споменик са плочом на којој ће писати да се ту родила историја, да се ту десио један од судбоносних историјских догађаја, битних за опстанак српског рода, да бисмо имали гдје положити вијенац славе и побједе. Зашто привремени споменик? Зато што је Лукавац свето мјесто, равно Орашцу, Такову, Крековима, Улогу и другим мјестима на којима се рађала српска историја, која заслужују и траже да се у њима подигну најљепши и највећи споменици које су ослобођени подигли ослободиоцима.

Бојим се да ће, досадашњом логиком признавања херојских дјела, та плоча бити постављена у неком парку или на некој згради у граду Невесињу по логици: „Свеједно је. Ко ће ићи у тај Лукавац који је на репу од свијета?“

Срдачно Вас поздрављам и желим Вам свако добро!

С поштовањем,
Боро Граховац
У Билећи, 03.08.2015. године

————————

ИЗВОР: Предраг Лозо (преузето са https://istoriografijars.com/vojska-republike-srpske/)

С обзиром на то да се данас све обавља на даљину, односно online, све више сам убијеђен да ће се у будућности гробови најмилијих покојника и славних ратника посјећивати виртуелним путем, из удобне фотеље са даљинским управљачем у руци умјесто са букетом свјежег цвијећа. По убјеђењу и погрешној навици „свеједно је“.

Није свеједно! Због таквог накарадног става Срби добијају ратове а губе мирове. Историја се мора поштовати, љубити и цијенити, мора бити примјерно обиљежена свака стопа и сваки камен на коју је српски ратник стао. Све је то скупо плаћено да се више плаћати не може. Нема више глава ни живота.

На моју тврдњу да је најславније мјесто новије српске историје, командно мјесто команданта Главног штаба војске Републике Српске, у жалосном стању, као што је и даље (2021. године) у још жалоснијем стању мјесто из кога је кренуо Херцеговачки устанк 1941, мој пријатељ, утицајни члан владајуће партије, угледан привредник и бизнисмен, болно уздахну: „Какву смо фаталну грешку направили? Која је шума остала у Црној Ријеци? Које је то богатство леб те ј… Да је посијечемо и живимо ко лордови!“ Има ли ишта вриједније од тога проклетог новца, браћо Срби, Господом вас кумим?!

Боро Граховац