БОЈАНА ПЕКОВИЋ: Херцеговина се препознаје по људима са ставом!
-
Свако вријеме изњедрило би српске жене гусларе, а улога слијепе Живане и Јеце била је кључна у Вуковом записивању епских пјесама. У данашњем времену Србија је у лику Бојане Пековић добила најчудеснији бисер.
И ове године ова млада гусларка била је гошћа на сијелу Невесињаца. Како сама каже, цитирајући свог омиљеног пјесника Божа Глоговца, кад год је међу Херцеговцима осјећа се као да је међу својима и све јој је потаман.
– Мој прадеда јесте из Горње Мораче, али Пековићи потичу из Херцеговине српске земље у којој су се родили наши најумнији људи. Херцеговци су часни, поштени људи и снажне личности који зарад српских националних интереса нису жалили давати своје животе. Херцеговина се препознаје у особи, чак и по изгледу, ставу, унутрашњој енергији и снази. И шта друго да се каже него да је увек задовољство бити међу Херцеговцима, а тако се осећам и у мојој српској Црној Гори у којој препознајем унутрашњи доживљај који је јако сличан.
Други пут си међу Невесињцима . Да ли међу њима имаш некога од фамилије и пријатеље или само пука околност?
– Наш драги Божидар Божо Глоговац је особа која ме је пригрлила овом скупу, а такође и Миленко Чампара, човек који је заиста и својим делима показао шта је у суштини храброст и издржљивост. Наравно и организатори који ме зову из године у годину, а мени је заиста драго да се одазовем. Најбитније је да се увек вратим пуна емоција и позитивне енергије .
Како се једна дама осјећа у друштви гуслара?
– Све више у школама за гусле можете да сретнете девојчице. У Краљеву мој тата предаје гусле и наставу похађају две девојчице. Ја сам предавала у две школе, а међу полазницима је било и старијих жена и девојчица. Популарност гусала међу девојкама расте, али она у суштини никада није била спорна. Кроз целу нашу историју има много жена гусларки које су обележиле читаве епохе. Љубав према гуслама се преносила са колена на колено, а верујем да многе жене које су казивале стихове уз гусле нису ни записане. У нашем народу патријархат није дозвољавао да се већа пажња посвети женским фигурама у породици. Мој сензибилитет препознао је гусле као нешто потпуно природно, а за такав осећај није битно да ли сам женско или мушко.
Још се препричава спектакуларни концерт у центру Сава који си приредила са својим братом Николом. Шта сад тренутно радите и какви су планови?
– Пре свега, трудимо се да стичемо нека здрава искуства кроз живот. По тој основи правимо нашу музику и желимо да кроз уметност позитивно утичемо на околину. Ово је време у коме је неопходно да људи воде здравији начин живота задовољавајући пре свега своје унутрашње душевне потребе. Спремамо нови албум у коме ћемо да убацимо и неке нове звукове са жељом да гусле приближимо млађој публици. Спремамо и нови спектакуларан концерт у центру Сава који би требало да буде у првој половини маја. Доста путујемо по иностранству. Брат Никола студира хармонику у Португалу, а ради као професор хармонике у Нишу на факултету. Ја сам студент друге године Факултета уметности у Београду.
Рекла си „нови звукови на ЦД-у“. Шта то у пракси значи?
– То у пракси значи електронски звук, који ће дочарати тачно оно што се у тексту говори. Могу да најавим песму која се зове „Игра бола“. Ја сам аутор текста у коме се говори о томе како свака особа подноси велики или мањи бол. Свако пати на одређени начин, али неопходно је да га разиграмо, да га победимо на душевном нивоу. Тако да задржавам оне поруке која је негде кроз мене и до сада преношена, а убацујем полако и неки савременији приступ звуку и музици која ће бити доступна младима који често окрећу главу од наше традиције. Самим тим окрећу главу и од наше културе и историје. Кад год сам путовала у иностранство сусретала сам људе који су поносни на своју историју и националне инструменте. Бићу срећна ако дам допринос да се тај однос бар минимално промени.
Шта је потребно да неко постане гуслар? Да ли је довољан само слух или…
-Слух јесте једна од предиспозиција да неко почне да пева уз гусле, али најдубље је оно што се пренесе са родитеља на дете. Такву базу и љубав не може ниједна школа да надокнади. Многима ће звучати као фраза, али без породице као базе нема успеха. Сваки живот је препун искушења, посебно у овим модерним временима, али кад је најтеже враћамо се својима коренима и једино ту можемо наићи на стабилност која нас покреће и мотивише да идемо даље. Уметност има сврху само ако нас дотакне и подсети да смо пре свега људи саткани од емоција. И кад год помислимо да нам је тешко сетимо се оних људи који су давали животе у ратовима борећи се за најсветију слободу. Зато, како год живели, на крају дана треба да се захвалимо Богу што смо добро и здраво.
Т. Ћоровић
Pingback: БОЈАНА ПЕКОВИЋ: Херцеговина се препознаје по људима са ставом!