Мислио сам да ћемо одморити један од другога. Такав је споразум у Београду направљен, јер један ипак иде далеко од другога. Мени је, најискреније и требао одмор од њега, јер не могу рећи да ме није уморио и исфорсирао претходних месеци.
Да се разумемо, не би он то да ја поред њега немам толико наметнутих обавеза без којих би, засигурно, себично уживао са њим, све поред забачених штапова и уз вечно жељне звукове запљуснуте обале. Да, са њим, у том случају, доста бољим и занимљивијим, јер, све је добро онолико колико му се добро и посветиш. Та последично-узрочна веза је нераскидива! Као она између нас, мене и мог блога…
… Како год да било, ево њега сада поред мене који, у мрклој америчкој ноћи, далеко од раног српског јутра, дахће попут Лесија који се изненада вратио кући. С њим се вратило и оно малтретирање, само сада нешто учтивије: “Газда, хајде молим те напиши ми нешто када сам већ толики пут превалио.“ Ако можеш баш нешто о овој Америци, ред је кад смо већ дошли у њу…“ Одомаћи се он тако и ушушка поред мене, као да је од првог дана овде са мном…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
