• Лежим испружен на каменој плажи и крстарим по небу. Ниђе облачка, а нека пријатна топлина гали душу и одгони ми умор. Тешке ноћи, брате мили. Поред мене неки стари исељеник, по свој прилици Далматинац, прича пријатељу о  чарима америчке демократије.

Знам ја да су Далмацију и Херцеговину масовно напуштали и селили пут Америке бјежећи од Аустрије и сиромаштва. Нема  љепше ни сиромашније земље од Далмације, али  ни пожудније од ње.

Овђе људи у младости преживе бар један инфаркт а да не знају да су га имали. Сунце, море, жене, пјесма, вино, срделе… не знају за границе. Е тога, сигуран сам, у Америци нема. Али слушам јер сам близу и јер ми се нешто данас не миче; камен ми прија.

Тако ти је то, мој пријатељу. Тамо се мореш преко ноћи обогатит ако имаш муда, мало памети, ако слушаш шта паметнији причају и ако нема посла који ти се гади.

Пријатељ га слуша и не слуша, капци му напола затворени, гледа пут неба, све ми се чини да ће нам се погледи укрстити, али да га не би увриједио, изусти одсутно:

– И шта би?

Овај не примјећује да његова прича пада на јаловину и наставља:

– Чујем да се у Сан Франциску отвара нови градски нужник. Мода, али и потреба. Пријавим се на листу за посо, набасам на синдикат, касније су их звали мафија. Веле: нама петина а теби остало. Слободно ми ка товару у трс. Тамо се, мој прика, и на дреку може зарадити. Сједим ја у нужнику ка господин, наплаћујем улаз један цент, а ако неко хоће да изађе, мора платит три. Ући мора а изаћи, како му драго. Удри, не удри, имам ја заштиту. Богами за двије године спанђам право мало богатство.

Пријатељ већ потпуно заклопио очи.

– Слушаш ли ти мене?

– Слушам, слушам, само ти настави. Љепше ми звучи кад не гледам.

– Шта са пинезима? Кажу да треба куповат земљу на периферији и бити уз власт, али дуго ми некако чекати. Одлучим ја да купим комадић прлине, али за остатак отворим салун за бизине. Јадо мој! Посо поче да цвјета.

Доведу даме бизине, понајвише пудлице, на њима много посла, али и пинеза. Нагрде их, од њих направе играчке, циркус, жалосно их гледат, љубе их, грле, луди свјет. Једног дана угледах пред салуном Црнца, громада, ко од Велебита одваљен. Шта тражи? Вели да ме разгласи по граду; лежаће пред салуном, скакаће му на трбух, њему зарада а мени разглас. Прифатим, ништа ме не кошта, а народ навалио ко луд. Запослих неколико Кинеза, неће нико други да пере и шиша бизаке, а вријеме граби. Ваља ми се женит. А кога. Све фунфуље, само да им се дограбит пинеза – погледа пријатеља, овај увелико спава, а он наставља као да није сам.

– Одлучих да мало свратим у стари крај и нађем какву поштену. Срце ми немирно, осјећам мир чемпреса и мора, да ми је само појест слану срделу, ко да бих се понова испилио.Све оставим и на брод.

Чини ми се да је знао да га слушам. Може и било ко, само да причом убија вријеме.

Ја слушам и мислим: срећна човјека. Шта би с мојим задужењем? Нит је она мени рекла име, нити ја њој. Није ни штета, лажна би била оба. Рекла је за неколико дана да ће се вратит, а мени се чинило да пријети. Одлучила је да ме урнише, баци на под и докаже да је јача од моје надувене мушкости. Можда смјера да ме слика након десет дана да види шта све море од мене да направи. По глави ми се врти име Сојка, сви ђаволи посла ш њом имали! Тако ћу је звати у себи да она не чује, морам некако.

Наставиће се