• Бити уметник је креативно, изазовно, инспиративно, моћно; то је непрекидни процес, естетизације живота, посла, љубави, емоција, праћење своје интуиције… Када у томе нађете сродну душу и још сте заједно остварени у свм сферама живота, онда се можете сматрати победником, јер све што сањате постаће јава.

У овом интервјју, драго ми је што могу да вам представим сјајан уметнички брачни пар, пословно изузетан, који заслужује у сваком погледу пажњу и поштовање. Пре него што је интервју почео обоје су рекли да су спојени великом љубављу и уметношћу…

Биљана Глоговац, бриљантна сликарка, позоришни сценариста, поред нурсинг дипломе, њено друго званично занимање је “диагностиц медицал сонограпхер”(не користе израз “техничар” јер не обухвата све што раде и школовање је екстензивно). Има три специјализације: об/гyн, генерал и васцулар ултрасоунд. Асистира интервентним радиолозима при разлицитим биопсијама и другим “ултрасоунд гуидед” процедурама, поред покривања свих претходно набројаних ултразвучних студија за пацијенте у болници у који долазе кроз ЕР, заказани пацијенти, лабор & деливерy и лежећи пацијенти.

Предавала је анатомију, патологију, физику ултразвука и друге медицинске предмете на катедри за ултразвук колеџа у Рокфорду.

Уз то слика по поруџбини, прави разне уникатне, украсне предмете у стилу њених слика (металне текстуре, патинирано, итд) које продаје највише преко Инстаграма или директног контакта преко њене wеб странице www.биљанаглоговац.цом.

Милован Глоговац, позоришни глумац, рођен је у Београду, његови су пореклом из околине Требиња. Завршио је Војну гимназију у Београду, затим започео студије у Сарајеву, где их је прекинуо рат. Цела генерација студената је пребачена у Београд, на Војну академију, која је била повезана са ЕТФ-ом, чију званичну диплому Милован има. (Инжењер Телекомуникација). У Калифорнији је на “Santa Clara University завршио мастерс студије.

• Ако се не варам Ви сте, поштована Биљана из Новог Сада, центра културе у Војводини чијим уметницима многи завиде. Њима је довољан поглед на прелепи Дунав или само један са Видиковца на Петроварадину, па да цео град виде као на длану, и да буду напојени лепотом и инспирацијом. Како је на Вас утицао овај чаробни град и башта уметности – Петроварадин, када сте открили велику љубав према сликарству?

Рођена сам у Новом Саду и Петроварадинска тврђава је за мене, као дете, била место иницијалне уметничке инспирације, где сам радознало завиривала у атељее наших признатих визуелних уметника. Магични светови боја, четкица и штафелаја су били иницијални “окидач” моје жеље да се бавим сликарством. То су били моменти где су, иако не разумејући значај тих емоција, били дотакнути и покренути неки најелементарнији и најважнији нивои мога бића, који нам инстинктивно говоре која је наша права природа и којим путем треба да идемо.

Нови Сад је увек био мултикултурална средина, где се неговала отвореност и толеранција. То су, по мени, одлике и правих уметничких душа; прихватање различитости, неговање племенитих мисли, културног и добронамерног понашања, грађење дубљих конекција са другима су усађени трајно у моју личност и данас се трудим да то пренесем и на своју децу. Обоје су сада одрасли људи, имају креативну “жицу”, а пре свега су стасали у добре, емпатетичне људе, што је нама, као родитељима, увек био примарни циљ.

• Када сте почели да се бавите професионално сликањем? Јесте ли негде излагали Ваше радове?

Тек по пресељењу у Америку, за мене су се остварили сви услови за професионално бављење уметношћу, и то траје вец 25 година. Почела сам да сликам конзистентно, трудећи се да будем верна себи, аутентична, али и да превазиђем своју донекле интровертну природу тако што ћу поделити своје радове са мало широм публиком. Излагала сам у локалној галерији у Напервилле-у, где сада живимо, а потом и у Европи, Ђенови, Милану, Барселони. Једна од мојих слика је била део изложбе у Ла Педрера-Цаса Мила, познатом музеју/ кући која је креација познатог архитекте Антони Гаудија, творца чувене Басилица де ла Саграда Фамилиа у Барселони.

• Како би сте описали Ваше уметничке слике (креације), на који начин их посматрачи доживљавају?

Моје уметничке креације су предоминантно текстурални експерименти, играње са различитим материјалима и техникама, креирање структура које изгледају складно и често симетрично, али задржавају карактер спонтаности и органских форми. Врло често посматрачи, у контакту са мојим сликама, због присутне текстуралне компоненте имају жељу да све те детаље и тактилно, додиром истраже и доживе, и на тај начин дођу до сопствене интерпретације моје иницијалне идеје, што је и поента уметности.

• Чиме сте најчешће инспирисани ?

Константно радим на серији слика на платну инспирисаним нашим фрескама из манастира Хиландар (Богородица Одигитрија, Свети Евтихије, Свети Димитрије, Арханђео Гаврило), наравно Бели Анђео је увек пристутна иснпирација, свети Василије Острошки… Ове слике мојој породици доносе мирну оазу духовности и смирења у ова немирна, материјалистичка времена, а уједно и потсећање на то ко смо и одакле потичемо.

• У септембру прошле године на изложби у Чикагу под покровитељством “Теслине научне фондације” (коју предводи поштовани председник Никола Лончар), била сам задивљена Вашим сликама такође и сликама наше изузетне сликарке Гордане Миливојчевић Ненадовић. Какво је то било искуство за Вас, какве сте утиске понели са тог значајног догађаја?

Хвала на лепим речима, посебно ми је драго што сам по препоруци Гордане Миливојчевић и Игора Обрадовића, добила прилику да излажем своје радове у оквиру мултимедијалне конференције коју је у Чикагу организовала Теслина Научна Фондација, предвођена господином Николом Лончарем, а затим и у Њујорку у јануару ове године. Ту сам упознала дивне људе сличног сензибилитета, сјајне уметнике: Ана Марију Гоwер, Милицу Савић, које су организовале уметнички тј. изложбени део конференције, дивног уметника Реџепа Мемишевића, и многе друге…

Моје слике на ову тему су инспирисане радом и животом Николе Тесле, пре свега његовим научним достигнућима. Теслини патенти су почетна референтна тачка којима затим дајем сопствени уметнички печат, у складу са мојом уметничком визијом и карактеристичним, текстуралним стилом и приступом. Креирање ових радова има скоро метафизичку димензију, како у самом мом стваралачком процесу, тако и у симетрији, тактилности, колориту и енергији коју посматрач осети приликом гледања тих слика.

Настављам да радим на овој серији радова инспирисаних Теслом и његовим патентима, уз наду да ћу моћи да их у јулу месецу поделим и са љубитељима уметности у Београду, на следећој конференцији у организацији Теслине научне фондације.

Фотографије овог пројекта могу се видети на мом wебсите-у, уз редовно додавање нових завршених радова.

• Дивно је срести брачни и уметнички пар који се лепо слаже и велика су подршка једно другом. Како сте упознали Вашег супруга?

Милован и ја смо се упознали 1994., на мој рођендан. Тешке су биле те деведесете, али смо ми једно другом били и остали највећа подршка, па смо онда могли све. Венчали смо се 1999., и већ годину дана касније се обрели у Америци. Ту су се родили Ива и Филип, о почели смо да градимо неки нови живот, далеко од Србије.

Ива и Филип, Биљанина и Милованова деца

У Америку смо се преселили у децембру 2000. Тако смо почетак новог миленијума дочекали као у песми “Хотел Цалифорниа”, у правом хотелу California у Пало Алту. А како смо баш тамо завршли, то је прича која нам често измами сузе. Све је била заслуга једне дивне породице. Харден МцЦоннелл је био светски признати биохемичар, професор на Станфорд универзитету, а његова жена Софија, Милованова бака, прва генерација Глоговаца рођених у Калифорнији почетком двадесетог века. Ови изузетни људи су током деведесетих помагали фамилији у Србији колико су могли. Долазили су у Београд пар пута, и приликом једне од тих посета поделили са нама да су вољни да финансирају школу за једно од нас, и да сносе трошкове нашег живота тамо до две године. Касније смо сазнали да су сличне ствари ови добри људи урадили за многе друге људе са којима нису били ни у каквом сродству. Кажу да је доброчинство једино богатство која се давањем увећава, а Софија и Харден су људи који могу да буду пример несебичности свима. Ми смо се осамосталили за мање од две године, а они никада нису хтели да узму ни цента назад (онда кад смо ми могли све то да вратимо). А ни ова прича не би била иста да јесу. Свет је пун добрих људи и не треба никад губити наду. На жалост, професор Харден више није са нама, а наша драга Софија је прошле године напунила сто година. Њихово троје деце: Јане, Тревор и Хунтер заувек имају специјално место у нашим срцима због несебичне љубави и подршке коју смо увек имали од њих, нарочито на почетку нашег живота далеко од домовине.

Мој муж је по занимању електро инжењер, али и он у себи носи велики уметнички ген. Он то испољава кроз глуму у Српском позоришту Чикаго, малој али веома успешној аматерској трупи у највећем српском граду после Београда. Његов отац Божидар је био песник, а сестра Милица и брат Богдан су такође веома талентовани у музици, глуми, певању…

• Потовање Миловане, како сте упловили у глумачке воде у Чикагу?

Са радом тадашњег српског позоришта Мира Сремчевић у Чикагу ме је упознао наш пријатељ и комшија Дејан Глишовић. Он је по занимању лекар, али је и доктор за музику, виртуоз на гитари. Почело је са радом на музици за представе, да би ме екипа из позоришта врло брзо убедила да изађем на сцену. То је непоновљив осећај, и веома сам захвалан Дејану и свим члановима позоришта што су ме прихватили таквог какав сам. Данас у Чикагу имамо три активна српска аматерска позоришта, и још неколлико дечијих театара. Велико је задовољство радити са уметничким душама и људима који несебично издвајају своје време да би радили на представама. Кроз позориште негујемо српску културу и трудимо се да и далеко од отаџбине задржимо онај наш специфичан дух и барем мало оплеменимо животе, себи о нашој дивној публици. Посебно задовљство о некакво унутрашње испуњење донела је и чињеница да Биља и ја радимо заједно на уметничким пројектима у којима обоје уживамо.

• Да ли сте имали прилику да негде наступате заједно?

Наравно, то се често дешава. Пре неколико месеци, Биља је имала изложбу коју је организовала Гордана Миливојчевић, у ресторану “Скадарлија” овде у Чикагу, а ја сам рецитовао поезију. Емоције су нам биле толико јаке и учинило нам се у тим тренуцима као да смо једно биће… зато што и јесмо. Спојени љубављу и уметношћу.

• Ваша Биљана, светрана уметничка личност остварила се веома успешно и у позоришту. Реците нам нешто више о томе.

Одувек сам маштала да будем део креативног ансамбла неког позоришта, али иза кулиса. Прва прилика се указала када ме је дивни господин Милан Андријанић замолио да помогнем око сценографије за његову представу “Приче из парка”. Рад са Игором Обрадовићем и целом глумачком екипом на представи “Боинг-Боинг”, чија је премијера одржана буквално последњег дана пред потпуне Цовид рестрикције/ карантине, остаће заувек за мене специјална, магична успомена. Са Игором сам сарадњу наставила на представама “Дупљаци” и “Камионџијска бајка” коју је осмислио и режирао Антоније Ковачевић.

Иако сам желела да уметност/сликарство буде и моје званично занимање, никада се нисам покајала што сам још у средњој школи ушла у поље медицине. Верујем да имати две љубави/опредељења кад је професија у питању, није немогуће, да су те две стране наше личности најчешће комплиментарне и треба их неговати и уживати у њума. Своје време, поред оног посвећеног породици, проводим сликајући у свом малом атељеу и радећи на ултразвучном одељењу одсека за радиологију болнице Русх Цоплеy у Аурори.

Такође, путовања су наша велика страст и увек укључују посету неком уметничком догађају/ музеју.

Прошле године ми се остварила жеља да присуствујем Арт Басел изложби у Паризу, где стотине галерија из целог света излажу дела својих најбољих уметника на пар дана током месеца октобра.

• Снови, маштања, су саставни де живота сваког уметника, реците нам о чему сања Биљана Глоговац?

Мој сан је да више времена проводим у Новом Саду, отворим мали уметнички атеље/галерију, где бих наставила са креирањем И излагањем нових дела, а повезивање и сарадња са другим уметницима из Србије и околних земаља би био један од најважнијих аспеката тог рада.

Мој сајт је www.biljanaglogovac.com

Инстаграм страница @bibiartandabout

Славица МОМАКОВИЋ / svet-australia.com