• На позив клуба војних планинара “Капетан”, СРД “Монтенегро тим” и “ СРД Пивара Требјеса” уз подршку Планинарског савеза Црне Горе и Националног парка “Дурмитор” који су ове године организовали 38. по реду, меморијал “Генерал Данило Јауковић” на Дурмитору, одазвало се и ПД “Коритник” из Билеће.

Од оснивања ПД”Коритник” из Билеће готово да нема мјесеца, а да иза чланства не остане неки лијеп успон, остварена нова познанства и нови позиви за учешће на планинарским акцијама.

Овога пута једанаесточлана група билећких планинара запутила се пут Дурмитора – Националног парка, а уједно и највишег врха Црне Горе (Боботовог Кука).

Недјељно јутро окупило је билећке планинаре испред Дома културе “Јефто Дедијер” одакле су и кренули пут Дурмитора. Након сата времена вожње, испред њих је почела да се простире дурмиторска пространа висораван.

И док су километри остајали иза њих, они су били све близе кампу ‘Шарбан’ гдје су војници већ увелико постављали шаторе. До Доброга дола гдје је био смјештен камп, имали су прилику уживати у љепотама Пивског језера, разасутим бунгаловима поред пута, крдима коња, стадима оваца- ненадмашном дурмиторском пејзажу.

Јулско сунце на надморској висини преко 1.500м, дочекало је Билећане, који су стигли међу првима. Изабрали су терен за шаторе, гдје су их и поставили. Послије тога услиједио је и ручак. Код свакога се нашло по нешто у торби, од димљеног шарана, свјежег парадајза и краставаца са Златишта, пршута и пите, до бакиног колача спремљеног пред полазак.

Како је било немогуће од врућине у шатор ући, многи су склониште од сунца, пронашли у сјенци Блажове приколице, док је Блажо већ увелико са својим четвертоточкашем освајао дурмиторске врхове. Поједини су “ловили” сигнал по оним истим брдашцима на којима су до малочас била стада оваца и коња.

Како су се већ нашли недалеко од Жабљака, кренули су у обилазак Црнога језера, обзиром да је успон на Боботив Кук био предвиђен за понедјељак.

“Горске очи” како у народу називају Црно језеро, одушевило је ову групу планинара заједно са осталим посјетиоцима. Поред љепоте језерског базена и блиставе водене површине, доминантан је и врх Међед, који се горостасно уздиже изнад самога језера.

Блистава језерска вода која се пресијавала на Сунцу, мамила је пливаче, али нико није био спреман за воду. Гојзерице на ногама, тренерке и дуксерице око струка нису биле адекватна одјећа за пливање. Мада је ипак једна група авантуриста, колико толико закорачала до кољена и прошетала”језерским плићаком”.

Послије “брчкања” и фотографисања, чекала их је стаза дуга 3 645 метара, тако да су прије повратка у камп прошетали дуж језера, заокруживши га. Дурмиторски црни борови огледали су се у језеру, а они су уживали фотографишући шумске животиње, берући цвијеће и разгледајући околину.

Дурмиторска тишина наступила је тек око три сата. Чуо би се понеки шум ако би се неко окренуо у шатору, а онда је ново јутро донијело нови успон.

Око осам часова заједно са планинарима из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе, кренули су према Боботовом Куку. Овај успон може се подвести по ону народну: “ Уз планину не иде зец, већ корњача.” Дурмиторске стране успоравале су кораке, а послије неких четрдесетак минута и мало већа надморска висина правила је проблем синусима.

Од Седла одакле су кренули до Сурутке (2 082 мнв), може се рећи да су се смјењивала два пејзаза годишњих доба. Послије зелене цвијетне стазе, дочекао би их снијежни покривач, а онда се појавио помпезни масив Камени Зубци или у народу познатије “ Сове небеске”. Ова прелијепа панорама као да потврђује да Дурмитор слузи за подупирање неба.

Послије Камених Зубаца дошли су до Зеленог вира, у чијој близини се налази истоимени поток, за чију воду кажу :” Ладна к’о змија”

Захтјевнија стаза ту настаје. Послије великог камења, оштрих стијена, долази један дио стазе од сипара, ситног камена који измиче испод стопала и отежава успон до врха. Стрме стијене и камење буду на тренутак оаза на стрмини која захтјева максималну опрезност.

Само што је ‘сипар’ прошао на реду је успон на Боботов Кук.

Успон до врха је немогућ без сајли за које су се планинари придржавали, како би дошли на врх. У тренутку самога успона који и не траје више од 10- 15 минута (све зависи од искуства и спретности пењача) излази се на врх висок 2 523 мнв.

Успон на врх не да је подухват сам по себи, већ је то незабораван доживљај. Видик је непроцјењив и захвата дио Рудина на сјеверу, Орјена и Јадранског мора на југу, Копаоника на истоку и Цврснице на западу.

Заталасане површине црногорских планинских ланаца испод којих су прошли изгледале су тако сићушно у односу на сами врх са кога се види пола Србије, Босне и Херцеговине и цијела Црна Гора.

При повратку са Боботовог Кука недалеко од Зеленог вира, са стијена су “полетјеле” дивокозе. Крдо дивокоза испратило је групу планинара која је зеленом стазом одмицала од врха.

У кампу их је доцекао и пасуљ. Црногорци су не штедећи, домаћински угостили своје госте. Кроз шалу знали су им добацити: “ Види се да сте дио Старе Херцеговине”.

Извор: Слободна Херцеговина
Текст: Тијана Тркља
Фото: Мијо Дамјанац / Александар Милидраговић