• Једне ноћи 1954. године неки Гачанин из општинске зграде украде два ћилима. Седло је „посудио“ у штали шумске управе, а Зекана се докопао на Хелдишту гдје су га са Ћићом преко ноћи оставили на паши.

Породице Риста Кокоља и Васе покојног Гала Дангубића упариле коње за заједнички рад. Увијек су били заједно, и у раду и на паши. Ћићо је припадао Дангубићима а Зекан Кокољима. Једне ноћи 1954. године неки Гачанин из општинске зграде украде два ћилима. Седло је „посудио“ у штали шумске управе, а Зекана се докопао на Хелдишту гдје су га са Ћићом преко ноћи оставили на паши.
Седло на коња, он на седло, ћилиме испред себе и право у Дубровник. Продао је ћилиме и седло, а коња пустио куд га је воља.
Кад је Јанко иза поноћи с воза стигао кући, рекоше му да сутра ујутро прво покоси јечам па може да спава колико жели. Није био ни очи затворио, а укућани га изненада буде: „Јанко, нестао Зекан!“
Нема друге него на ноге па по коња. Јавили из Мостаћа код Требиња да такав и такав коњ иде цестом, по свој прилици према Билећи. По опису би се рекло да је Зекан.
Чиме да се иде? Неко рече бициклом. Ту се задеси Јанков комшија и школски друг, који је имао бицикл, други посудише, те макадамом пут Требиња.
Коњ је збиља као њихов, али није Зекан. Не зна се како је тамо доспио. Брука. Кад стигоше до Мостаћа, Зекан пасе и рже. Како даље? Комшија се снађе, тетка му је становала у Требињу. Некако доведоше коња и завезаше га у дворишту.

Онако уморни окријепише се млаћеницама и спопаде их мука како га вратити. Већ је храмао на једну ногу. Касније се показало да је то било веома опасно јер је трајно остао шепав. Сјетише се Васа Крунића који је с Моска камионом возио пржину по околини, те га приволише да коња укрцају у камион.
Успут им Васо даде лопате да натоваре пијесак, јер ће коњ, како рече, бити тако стабилнији.
Послије краћег времена заједно стигоше камионом у Билећу.
Милицајац је подигао руку, а народ се искупи и запиткује Васа:
– Шта је ово, побогу?!
– Коњ, пријатељу. Зекан! Гоњао странкиње по дубровачким плажама, пренаглио, па ме замолио да га вратим кући – нашали се Васо.
Касније је Гачанин све признао, чак да је и неког ранораниоца код Општине поздравио, а да га није ни познавао.