• У цркви би стајали с једне, господске стране, а са друге су били Срби и остали хришћани.

Били су образованији и богатији, али немоћни да се оружјем боре. Борили су се памећу. Прелазили би у друге вјере и народе, углавном Србе. Његов је мајстор, дивећи се томе народу, често говорио: „Па и Нушић је Цинцар. Арчибалд Нуша. И ко зна ко још.“ Поштовао је и Цигане: „Коме они сметају? Покондиреним сељачинама! Сишли у вароши након Турака и сада ко је ко они. Цигани се разумију у музику, бог их је наградио, весели су и једини народ који већ хиљаду година одолијева цивилизацији. Истина, вруће су крви, али то само међу собом испољавају. Гријех је школовати их и усељавати у куће. У кућама су несрећни. Њихова кућа је земља, а кров небо. Бољи су од нас хиљаду пута.“ Оваквим причама је пробадао новопечене трговце, обогаћене на шверцу и туђим невољама, док би с њима пио поподневну кафу.
Марко није улазио у кућу, није знао шта да им каже, или можда: ја сам тај и тај, свидјела ми се ваша циганка, па ево ме дођох за њом. Не. Има времена. Неће одлетјети, није ушла у шатор него у кућу у сред Београда. Док је стајао под липом недалеко од прозора собе у коју је ушла, чуо је циликање виолине. Неко је штимао и испробавао виолину. Можда онај стари циго? Полако се окренуо и вратио у град. Тако су називали Теразије, све остало је некако било предграђе.

Ношња варошких циганки

Успут се предомислио и скренуо према Савамали. Мисли му се роје. Никако да заборави Кип слободе. Сјетио се и котлокрпа. Редовно су наилазили кроз њихово село. Једном му је циганка фалетала: имаш дјевојку која ће погинути несрећним случајем и док си жив носићеш је у срцу, рат ће доћи и ти ћеш без повреде преживјети, оженићеш се, имати кћерку, оставиће те само зато што те неће разумјети, оженићеш се богатом странкињом, с њом нећеш имати дјеце и када дође други рат, развешћете се, овај пут због твога неразумијевања. Прво, размишља Марко, није поменула Кип слободе; друго, све је погодила, вјештица. Ето! И тај им је дар бог пружио. Није хтјела да јој плати, што је предсказивало несрећу, па јој је дао дуњу и тако обезбиједио да се бар нешто од предвиђеног не догоди. А све се догодило.
Сљедећег дана опет је угледа у друштву оних двију. Да је сама, лако би, али овако. Па није пред њим батаљон Шваба, него три младе циганке. Ипак, то му некако пада теже, али одлучи се и мало нахерен улијево и са осмијехом стаде испред њих. Оне га погледаше, појачаше смијех и брзо га заобиђоше. Гледао је за њима, а она се окренула и још једном га погледала. Друге то нису.
Е ово нешто значи, помисли и одлучи да не напада фронтално. Мора тактички.
Навече се привукао кући и угледа је у дворишту.

Наставиће се.