• У граду дјелује фудбалски клуб „Херцеговац“ који наставља традицију започету давне 1935. када је и основан. У његовим редовима стасали су бројни талентовани фудбалери, као што су браћа Самарџићи, Светозар Вујевић, Вукоје, звани Ћона,Овчина и многи други који су каријеру настављали у лигашким тимовима, а појединци су се винули и до прволигашког и репрезентативног састава. Такав је случај био са Салихом Шеховићем, играчем „Херцеговца“, касније „Леотара“, „Сарајева“ и „Динама“

Формирање Казнено-поправног дома у билећком логору за тај град је значило препород у економском смислу. Почиње изградња првих стамбених објеката – куће са четири и више станова у њиховој режији у близини официрског павиљона за потребе официра васпитача и њихових породица, припадника обезбјеђења и судске полиције.
Управа Дома нуди тада билећким властима двије могућности око помоћи: да се асфалтира главна улица или да се направи мрестилиште на извору Требишњице за узгој рибље млађи ради обогаћивања ријеке рибом. Наравно да се власт опредијелила за изградњу мрестилишта сматрајући да је та понуда боља и у том тренутку економски оправданија.
Када је објекат саграђен, имао је и садржаје забавног карактера, велику терасу са дивним погледом на ријеку и њену живописну околину. Ту су гости могли да буду послужени пићем и храном. Објекат је радио све док није доживио судбину ријеке и њених обала које је потопило Билећко језеро. Средином шездесетих година изградњом бране код Грнчарева, Требишњица, највећа европска понорница, престала је да вијуга кроз живописне херцеговачке предјеле хитајући према Требињу и Поповом пољу. Сада је умјесто ње заблистало велико Билећко језеро.

ФУДБАЛСКИ КЛУБ „ХЕРЦЕГОВАЦ“ педесетих година прошлог вијека: М. Селимовић, И. Бабовић, С. Шеховић, Ј. Кокољ, Љ. Нишавић, М. Селимовић, Н. Н., М. Папић, М. Мујачић, Ф. Јагањац, Б. Мујачић, М. Капичић

Са управом КПД договорена је изградња новог фудбласког стадиона у замјену за земљиште које се налазило уз саму касарну. То је била потреба којој смо се сви радовали. У граду дјелује фудбалски клуб „Херцеговац“ који наставља традицију започету давне 1935. када је и основан. Његови оснивачи билу су Миро Попара и Халид Чомић. Послије ослобођења, 1945. године, наставља рад под именом свога оснивача „Миро Попара“ да би 1952. промијенио име у ФК „Херцеговац“. Љубав према клубу овдје је била веома изражена. Такмичећи се у Регионалној лиги мостарског подсавеза имао је солидне разултате и био је непобједив на свом терену. У његовим редовима стасали су бројни талентовани фудбалери, као што су браћа Самарџићи, те Светозар Вујевић, Вукоје, звани Ћона, који су каријеру настављали у лигашким тимовима, а појединци су се винули и до прволигашког и репрезентативног састава.

Салих Шеховић у друштву с Јaшином на кошевском стадиону у Сарајеву

Такав је случај био са Салихом Шеховићем, играчем „Херцеговца“, касније „Леотара“, „Сарајева“ и „Динама“. Имао је снажан ударац па је остало запамћено када је на Кошеву са четрдесет метара дао гол Лаву Јашину, чувеном голману репрезентације СССР-а. Тога се Шеха и данас живо сјећа и каже: „Била је то представа пред 40.000 гледалаца на стадиону Кошево гдје је ФК ‘Сарајево’, појачано Осимом и Смајловићем, дочекало официјелног првака Европе, национални тим СССР-а. Играло се друго полувријеме при вођству гостију од 2:0. Након што је предриблао неколико противничких играча тај виртуоз Асим Ферхатовић прослиједио ми је лопту коју сам опалио из све снаге а она је тек пред голом Јашина добила убрзање и фелш те завршила у мрежи. Одушевљењу публике није било краја.“
Са собом је својевремено повукао и Светозара Вујовића који ће постати један од бољих играча „Сарајева“, а касније и директор клуба.
Најчешће утакмице у том времену игране су с клубовима из околних мјеста и билећким гарнизоном. А с гатачком „Младости“ било је најтеже. С њима скоро никад утакмица у Билећи није одиграна до краја. Чим наши дадну гол више, они се наљуте на одлуку судије и напусте утакмицу.
Утакмице су у почетку игране на Талуму крај војног логора на тврдој пјешчаној подлози, а гол-штанге нису имале мреже па је често оспораван постинути гол. Прва међународна утакмица одиграна је средином педесетих у Билећи, а гост је био аустријски тим „Фистерфелд“ који је био на љетовању у Дубровнику.
Највеће заслуге за успјех овог клуба у том периоду припадају тројици браће Селимовића, затим Милораду Папићу, Илији Вуковићу, Љубу Нишавићу, Жарку Капору, браћи Мујачићима, и другим фудбалерима. Добру сарадњу имали су с играчима из гарнизоног клуба, као и касније с репрезентативцима Југославије Бошковим, Мујићем, Видинићем и осталима који су служили војни рок у Школи резервних официра у Билећи.