• Изашо сам и ја. Док сам се протезо не бих ли одагно узаврела сјећања, поглед ми се заустави на пијавици. Полако се увијала, можда километар далеко, али се чинило да је трећину неба замутила. Мимоилазила нас је. Нас је свак мимоилазио. Погледо сам на другу страну, небо чисто, мирно. Шијун. Од некога је чуо, некада.

Таман када сам хтио да се вратим, учини ми се да нешто иза мене големо лебди и пријети. Цврчци су све тише и тише трљали ноге. У једном трнутку нестала је њихова неподношљиво јака пјесма, ко да су се сви под камен посакривали.  Засто сам. У ушима ми неки мрмор тресе бубне опне. Чачкам уши, а оно све јаче и неугодније. Окренем се назад и престравим. Пола неба тамнољубичасто, а море се издиже пут облака. Хука надолази лагано, али моћно. Тама прекрива пола видика. Оток свијетли и бјеласа ко никада до тада. Што је тама већа, оток је све бјељи и свјетлији. Одједном поче грмљавина и хука, свезало небо и море, ко да се подигло и кренуло пут нас. Помишљам: ово су природне силе кренуле да оперу острво и очисте од затвореника. Населили се ђе им мјесто није. Не својом вољом, али ко те пита.

А могло је да остане и најљепша гробница најоданијих комуниста, официра, чији су борци гинули и клицали: Живио Стаљин! За Тита смо чули тек четрдесет друге, а виђели га никад нисмо. Причало се да је то скраћеница од Трећа интернационала, да то није чоек него идеја, и још штошта. Ја сам му коња водио на Сућесци у мрклој ноћи са стрепњом да ће зарзати, а Швабе су биле свега четрдесетак корака од нас, можда и ближе, али њега сам видио тек у ослобођеном Београду кад је држао говор.

Учили су нас да тако умиремо, а сад? Наилази најстрашније чистилиште. Све ће нас дићи у небеса, опрати оток и препустити га његовој дјевичанској тишини. Пожалио сам што немам своју „лајку“. Снимо бих почетак Страшног суда. Чему? Ионако ће ђаво све однијети. Ипак. Бар би привидно изгледало да сам на острву био фотограф, а не исљедник. У ствари његов замјеник, иначе не бих спаво у бараци него на сусједном отоку, у вили, ко остали. Нисам имо ни школе за то, а рекли су да сам само привремено, а одуљило се преко двије године.

Залазак сунца једина љепота на овом пустом острву

Ставио сам руку на Љубину слику. Несвјесно. Њена љубав је била дјевичанска, попут бијелог љиљана. Она и чисти оток могли су да припадну једно другом.  Мислим, никада више нећу моћи гледати залазак сунца, једину љепоту у овој пустињи, а ни то нисам посљедњих дана гледо јер би ми видик заклањали кажњеници док би се враћали у бараке након цјелодневног рада носећи по врећу цемента на леђима. Јутром су их носили на брдо, предвече враћали. Кажу да је и то боље било него читав дан преносити камен са једног на друго мјесто. Ко ово преживи, живјеће стотину година. Овђе се живот продужава. Из ината. Што те више притишћу, јаче се одупиреш. Један је студент објашњаво на часовима ревидирања да свака акција узрокује реакцију исте снаге. Сила реакције једнака је сили акције. Једино њему је продужена казна, остали су послије три мјесеца пуштени на слободу. Кажу да је и након отока то тумачио и доказивао и да су му вјеровали. Добро је прошо, у рату смо реакцију стријељали по кратком поступку.

Наставиће се.