• Изгледа да сан може доћи само као чудо, размишљала је мајка, па у њој почиње да се јавља нека слаба жеља, болна и нејасна, да се нешто деси било гдје у овом простору, неки сусрет, ријеч, осмијех, било шта што би дало мало свјетлости, а све у жељи да би њеној дјевојчици могао доћи мирнији сан.

Уплакана би се сва тресла и презнојавала говорећи да је сада посјећују два калуђера у црним мантијама и траже од ње да на оближњем брду постоји затрпана црква коју треба да отвори. Мајка би палила лампу и сједјела би уз њу све вријеме на постељи, тјешила је и смиривала говорећи: ‘Дијете драго, анђели с тобом. То је само сан.’

Није жељела да вјерује у истинитост сна и да тако нешто под земљом постоји, па макар само као сан. А кад дјевојчица поново задријема и заспи, сан јој опет доноси пред очи оно што је хтјела да заборави, а онда би пригушеним гласом викнула:

‘Мајко, ево их опет, куцају!’

‘Не куцају, кћери, то ти се само чини.’

А она ћути склопљених очију, више од умора него од сна. И тек што се умири, као да јој је сан очврснуо, одједном се тргне:

‘Мајко, зову!’

‘Не бој се, кћери, ту сам ја. Спавај!’

Изгледа да сан може доћи само као чудо, размишљала је мајка, па у њој почиње да се јавља нека слаба жеља, болна и нејасна, да се нешто деси било гдје у овом простору, неки сусрет, ријеч, осмијех, било шта што би дало мало свјетлости, а све у жељи да би њеној дјевојчици могао доћи мирнији сан.

А она, опет, као да није ни спавала, пита мајку:

‘Ко то куца на прозор?’

И тако из ноћи у ноћ. Сутрадан би дјевојчица устајала блиједа, испрепадана, па би током дана заспала у мајчином крилу, и то је био једини сан који је одспавала мирно. Али како би се ноћ приближавала, дјевојчицу је све више обузимао страх.

У посљедње вријеме није била способна да прати наставу, па је дане проводила код куће, у крилу својих родитеља. Немоћни и измучени мором која их је задесила, родитељи су одлучили да помоћ потраже код сеоских видовњака. Пошли су у село код неке видовите жене која јој је излијевала оловне фигуре које јој долазе на сан како би је ослободиле страха. Али није било помоћи. Њихове пријетње биле су све учесталије и грубље. А онда су пошли код тамошњег свештеника да испричају с каквим се мукама суочава њихово дијете.

Брдо које крије тајну

Он је, вјерујући у дјечје снове, дао благослов и захтијевао од родитеља да оду код општинских власти и да затраже да почну откопавати брдо. Та недоумица око спремности власти да повјерују у дјечији сан и ослободе младо беспомоћно биће терета који је пао на њена крхка плећа мучила га је тих дана јер је знао да ће власт тешко у то повјеровати.

Глас се брзо пронио селом и многи људи почели су да вјерују да у том брду постоји нека светиња или неки гробови свештених лица које треба откопати. И били су спремни да помогну несрећним родитељима. Слушајући ову узбудљиву причу, страх се почео увлачити и у мене, те сам почео да маштам да ли се мени може десети такав или сличан сан.“

И тек што је издржао једну седмицу у Казанцима, Милисав се вратио и упутио према Даниловграду. Овог пута носио је са собом двије велике торбе, што до тада није чинио. Помислили смо: зимска су ферија па ваља понијети пресвлаку на прање и књиге за читање. Пошто је наступило полугодиште, саопштио је дјеци оцјене, па за петнаест дана, ако бог да, поновно ће се видјети. Иако је распуст већ одавно прошао, узалуд смо очекивали наставак учитељеве приче о сну дјевојчице. Милисав се није појављивао.

Касније смо сазнали да је самовољно напустио учитељовање у Казанцима, јер се напрасно разболио и након извјесног времена умро. У нашим дјечјим главама остала је недовршена прича о судбини дјевојчице и њених прогонитеља,