Билећка трилогија: Краљево ловиште
-
„Поред мене“, поче своје казивање кондуктер Новица, који је испратио и дочекао многе возове у правцу од Билеће до Сарајева, „сједи старији човјек, отворио прозор и прича“:
– Пролазимо возом долином Неретве у подножју двију прекрасних планина, Прења и Чврснице. Из паперјасте јутарње магле почеше да израњају каменити колоси са високим и оштрим литицама, а у подножју вијуга Неретва поклањајући нам бисерне одбљеске. „Поред мене“, поче своје казивање кондуктер Новица, који је испратио и дочекао многе возове у правцу од Билеће до Сарајева, „сједи старији човјек, отворио прозор и прича: ‘На сваку ону стијену сам се пењао, а с многих одстријелио и дивојарца те их низ конопце спуштао’. Затим поче да их поименично набраја. ‘Ето, то вам је био мој вилајет’, са сјетом говори старина Јово. ‘По њима сам се пењао и верао од како знам за себе. Ено, видиш оно мало питомо сеоце подно планине. Својевремено су га походили многи ловци на дивокозе.
![bil](https://slobodnahercegovina.com/wp-content/uploads/2015/05/bil.jpg)
Обронци Прења над долином Неретве
Давно, још прије рата на њега је бацио око и краљ Александар Карађорђевић, па је цијело ово подручје прогласио својим ловиштем, а за управника поставио неког надлугара Шпицера. Пошто је тај бркати и уважени надлугар имао одријешене руке, прогласи једнога дана мене за помоћног чувара у том великом ревиру’. И тако и он постаде чиновник. Шпицер је, вели он, био људина бујних косматих бркова. Само се са жандарима дружио и пријетио: ‘Ко убије зеца, а камоли козу или дивојарца, робија му не гине’.
И кад се оно хоће, мој рођени сестрић једном приликом баци се каменом у свој купушњак и потрефи зеца право у главу. Али по несрећи ту се и ја случајно задесих.
Елем, шта ћемо, како ћемо, док ти мој сестрић стрпа зеца мени у службени ранац. Носи, вели, нека нам ујна готови вечеру, а ја ћу доћи предвече да без бриге и у здравље поједемо. Нико, рече, за то знати неће. И таман се те вечери спремамо да поставимо синију и на њу бакрач с куваним зецом, кад на врата бану Шпицер с фењером у руци. ‘Ево, ја дошо мало на сијело, а богме и да нешто поразговарамо’.“
Јово накратко заћута, па настави са својом причом. „Срећом, у међувремену жена склони бакрач у шупу, али у томе страху заборави да замандали врата.
И тако у шупу уђе Шпицеров вучијак, извуче зеца из бакрача и поједе. Жена је све то гледала, али није смјела псу ништа да не би чуо Шпицер, па ето горег белаја.
Пошто је сестрић одмах стругнуо кући а Шпицер појео више од пола чанка ораха и попушио лулу дувана, вели ми: ‘Јово, хоћу с тобом озбиљно, у четири ока, нешто да попричам’, па задиже брчине и загледа се у мене.
Готово је, мислим у себи, сигурно је дознао за зеца, па ми сада не гине робија. Али кад ми рече да има свог великог пријатеља, неког жандарског капетана из Мостара, који би желио у повјерењу да одстријели каквог доброг дивојарца, мени лијепо паде камен са срца.
И тако једне ноћи по мјесечини доведем госта на читаво крдо. Ето, велим му, па бирај. А кад сам јарца изнио из стијена и прије зоре га донио кући, капетан ће ми: ‘Ако ти се неки од овдашњих жандара не свиђа, само ми реци, а моја је ствар куда ћу ја с њим.’ Сутрадан капетан однесе рогове и пола јарца, а пола остави мени и Шпицеру. На поласку се окрену и рече: ‘Није, ваљда, нашем краљу стало за једнога јарца. Само пази, о овоме никоме ни ријечи, јер да знаш – робија ти не гине.’
Никоме то, на моју душу, до данас нијесам ни причао, иако већ одвано нема ни краља, ни Шпицера, ни жандарског капетана.“