Овога викенда на планини Баби оживјела је стара традиција. У склопу тродневне манифестације коју је организовало ПД „Коритник“ из Билеће одржан је први планинарски скуп на Коритнику – успон на планину Бабу и њен највиши врх Ђед, те заједно са Мјесном заједницом Меке Груде обновљен и сабор на извору Коритник.
Извор: Слободна Херцеговина Аутор: Тијана Тркља Фото: Мијомир Мијо Дамјанац и Александар Милидраговић
Недјељу дана по Илиндану како су и обећали билећки планинари организовали су успон, и заједно са својим гостима још једном покорили Бабу и освојили Ђеда.
Окупили су се сви у вечерњим сатима на Мекој Груди, гдје су сачекали госте из Никшића, Пљеваља, Брчкога и Рогатице, а гости из Херцеговине пристизали су наредних дана у складу са својим могућностима. Тако да су билећки планинари у петак вече на стопедесетку спаковали своје ствари, а онда посједали и пут Коритника кренули.
Лош макадамски пут још једном уприличио је незаборавну вожњу војним аутом. Труцкање на каросерији уз смијех брзо је прошло и они који су се добро смјестили зажалили су што се завршило док су други једва чекали да сађу. Била је то опасна борба са гранама, али заједно са војском из Црне Горе свака глава била је заштићена.
На Коритник су стигли пред мрак, а испод самога извора на ливади је био постављен шатор за ручавање и шатори за спавање.
Ђоле и Слобо су се потрудили да све то до првога мрака заврше, па смо онда заједно сви уз логорску ватру до касно у ноћ причали, пјевушили.
Уз добар репертоар хармоникаша из Рогатице, заиграло се и колце. У суботу ујутру придружили су се још неки чланови нашега друштва и након кафице сви заједно кренули смо пут самога врха. Успон није био тежак, а пејзажи на Баби заустављали су наше госте из Никшића.
Није било ни траве, ни дрвета које Дадова камера није забиљежила. Одмарало се у хладовини, застајало се на тенутак и бацао се поглед према оближњим брдима. Наси гости уживали су у Баби, овој типичној херцеговачкој планини, каменитој и кршевитој.
Највиша атракција до успона били су катуни који су мамили фотографије, па су апарати само шкљоцали док су се лица у кадру мијењала. Пред сами врх неколико жбунова боровнице било је право освјежење, и ко би други нањушио боровнице него наш Милидраговић, који увијек пробере најбоље.
Негдје око подне стигли смо на врх Ђед који се налази на надморској висини од 1735 на самој граници Невесиња, Гацка и Билеће. Иако планина Баба не спада у ред високих планина са ње се пружа прелијеп поглед према Дурмитору, Биочу, Волујку, Зеленгори, Вележу, Ситници, Видуши… и приморским планинама Леотару и Ловћену.
Одморили смо на врху и посједали неких пола сата, а онда смо кренули ка кампу, до кампа било је од извора до извора. Рогатичани са нашим Милиодраговићем спустили су се у једну пећину, па су понијели и коју грудву, тако да су грудве прштале и на скоро четрдесет степени целзијуса.
Након доласка у камп, услиједио је ручак. И овога пута Блажо се побринуо да све буде домаћински спремно, а женске руке су похитале за постављањем столова, док је Жељко пасуљ приводио крају. Након ручка већина је потражила одмор у хладовини, јер је у шатору било немогуће дремнути, а бацила се и која фудбалска утакмица. Како то обично и буде, док дјевојке перу суђе момци се гоњају око лопте.
Пред сами мрак кренула је да се кува кафица, а онда је поново започела утакмица. Са камених трибина навијачи су уз аплауз и смијех поздрављали своје фудбалере. Већ тада почели су мјештани пристизати, а у ноћ смо ушли са хармоником нашега Илије из Рогатице, знала се провући и која ганга јер су се старосједиоци Меке Груде и Хоџића већ придружили планинарима.
Они који су изгубили утакмицу, морали су да сакупе дрва за ватру и сутрашње печење. Донијело се дрва доста па је и логорска ватра до касно горела.
Захвалница за најмлађег и најстаријег планинара
Предсједник Уљаревић је том приликом уручио захвалнице онима који су узели учешће у успону, а захвалницу је добио и најстарији и најмлађи члан овога похода, Стојан Крстић и Александра Дамјанац.
Стојан Крстић је пут Билеће кренуо из Брчког, на радост свих планинара, а захвалница је намамила и сјај суза у очима. Његова реченица: “Билећани су овога дједу прихватили у своју групу и повели на Маглић” никога није оставила равнодушним.
Капетан Вуковић се захвалио Билећанима, и срдачно поздравио сарадњу и позвао их на њихове будуће акције. Исто тако, већ сљедећег викенда билећки планинари ће газити околином Рогатице, јер ни Његошев позив није одбијен.
Предсједник је дан завршио са : “Браво, браво” а онда је пала која анегдота из студентског живота. Мало што је дим логорске ватре знао намамити сузе у очима, већ је то подједнако чинио и смијех. Пјевало се негдје до два сата, а онда смо кренули сви пут шатора.
Кад јагањци утихну….
Већ у недјељу пристизали су камиони гостију. Три ражња су већ увелико окретала јањце, а Жељко и Ајан су се прихватили спремања џигарице.
За некога све за свакога понешто: Ко не воли јагњетину има џигерицу
Џигерица је добила све похвале, а Стана је послала и цицвару. Милидраговић је са својом рекламном мајицом коју је сачувао још од дана „Билећких производа и стваралаштва“ рекламирао и прву Билећку цицваријаду. Потрудио се да сви пробају цицвару, а оне који је никада, па ни за Божић нису окусили силом прилика натјерао је да искусе и то јело.
Најпробирљивији су дочекали цицвару
Послије два, када је под шатором већ било преко стотину гостију Уљаревић је још једном поздравио све и уручио захвалнице са жељом да се сарадња и ово саборовање заједно са планинарским акцијама настави и даље.
Тога дана дошли су представници ПД “Волујак” из Гацка И ПД” Вучији зуб “ из Требиња.
И док је предсједник причао о плановима везаним за љетниковац, увелико се сјекла јагњетина. Наша Мирјана је стручно само како то она зна припремала салату, коју су претходно исјекле младе студентице на војнички начин.
Салату нико није одбио
Домаћински припремљена трпеза није имала замјерке, док су планинари и планинарке летјеле са послужењем.
Након што су гости испраћени, кренуло је поспремање и распремање свега. Сто педесетка је поново чекала. Овога пута женска екипа се смјестила у кабину, а мушкарци су остали са шаторима, столовима, столицама и свом осталом опремом на карасерији.
Лош макадамски пут, свакога је ријешио камена у бубрегу, а када би налетјела која грана, што се дешавало често, возач би добацио :”Чувајте главу, ако вам треба”.
Најудобније у седлу
Ово је био незабораван викенд, као што на самом врху рекоше историјски који ће сигурно сви памтити и радога га се сјећати. Надамо се да ће сљедеће године бити још више учесника, и да макадамски пут неће стварати препреке. У ПД ”Коритник” очекују већи број уесника, а исто тако и одзив гостију које је ова планина оставила без текста.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
