• Након сто година од завршетка Првог светског рата, слушамо, читамо и сећамо се  страхота које је тај рат донео. С пијететом се сећамо свих невиних жртава, свих бораца који су дали своје животе за слободу Српског народа.

Звоник манастира Добрићево

Први светски рат изазвао je сурову оружану борбу и проузроковао да људски живот буде непримерен.

Поред осталих патњи и недаћа, већ на почетку рата, због кризе у војној производњи повећала се потреба за металом, па су Аустроугарска команда у Сарајеву  и Земаљска влада донели уредбу да сво становништво у Босни и Херцеговини добровољно преда надлежним органима сав вишак кухињског суђа и предмете од метала. Грађани су били дужни  да предају предмете од метала или легура које су могле бити употребљене у војној индустрији, као што су алуминијум, бакар, хром, никал, калај и друго.

У ту сврху је и Министарство у Бечу 1916. године донело одлуку о реквизицији црквених звона, па је и Земаљска влада у Сарајеву донела уредбу о потраживању црквених звона у ратне сврхе, све због сложене економске ситуације. Бронза од које су израђена црквена звона била је одличан материјал за потребе прављења топова.

Сва црквена звона морала су бити пописана. Земаљска влада је „наводно“ обећала да ће  обештети сваку црквену општину, и да ће сама сносити трошкове скидања и транспорта звона. Црквене општине чије су цркве имале више звона могле су да задрже по једно звоно а сва остала да предају војној управи.  Но, познато је да је у то време мало православних храмова имало звона, јер од самог доласка у Босну и Херцеговину Аустроугарске власти су радиле на томе да се на било који начин уништи име и обележје српског народа, па тако нису ни дозвољавали да сви православни храмови имају звонике.

Српски народ је са ужасом гледао како црквена звона одлазе.

Кроз векове црквена звона су српском народу одређивала ритам живота. Она су им  често имала сигналну функцију. Звук великог звона или оних мањих  указивао је на одређени догађај, указивао на велике празнике, преносио људску судбину, указујући на најболнија тешка осећања и позивао вернике на „службу божју“.

У Захумско-херцеговачкој епархији реквирирано је 46 црквених звона. Са Саборне цркве у Мостару однешена су звона тешка 4.000 килограма, поред тога дигнут је и бакарни кров.

У Зворничко-тузланској епархији непријатељска војска однела је 109 звона укупне тежине 25.197 килограма као и бакарни кров са цркве у Бјељини.

Једно од највећих звона, тешко 969 килограма, које су Аустроугари однели, било је оно са православног храма у селу Драгаљевац у Семберији.

И у Краљевини Србији, у Београдској, Жичкој и Шабачкој епархији, непријатељска војска однела је 370 црквених звона са 147 цркава и манастира.

У Црногорско-приморској митрополији заплењено је 125 звона.

У Хрватској је постојало осам сабирних центара где су прикупљана црквена звона, не само са храмова  Српске православне цркве већ и са храмова Католичке цркве.

Ово је само пример једног од зала  Првог светског рата, у покушају продужетка борби, како би се оствариле империјалистичке идеје Аустроугарске монархије уз безрезервну подршку Немачке.

Али, остало је довољно звона на православним храмовима у Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори која су пре сто година огласила свом народу крај Првог светског рата, мир и слободу српском и другим народима.

Треба знати да црквена звона окупљају људе, маме сузу у очима, мире завађене, она дају духовну снагу, а када се огласе онда то означава божје присуство.

Ове године црквена звона означиће сто година од краја Првог светског рата и победу српске и савезничке војске и усмерити своје звуке ка бесмртним душама оних који су дали своје животе а којих се данас са пијететом сећамо.

Припремио Миливоје Мишо Рупић