• Једног дана неочекивано га сретох како стоји у болничком кругу загледан у прозорско стакло иза кога нијемо гледају два дјечја ока. Биле су то очи његове петогодишње кћеркице Јадранке, коју је морао да остави у болници. Видио сам га кад се окренуо, јер је било вријеме да се оде. И када су с болничког прозора нестале оне дивне очи, примјетио сам сузу на празном прозорском стаклу. ‘У болести човјек много тога схвати што здрав заборавља’.“

Ближила се нова, 1957. година. По први пут спремао сам се да новогодишње празнике проведем у Сарајеву па је требало што раније започети припреме. Негдје средином децембра једног суботњег пријеподнева нашао сам се у Дубровнику. Допутовао сам возом преко Хума, највеће жељезничке раскрнице у овом дијелу Херцеговине.. А чим сам закорачио на Страдун, главну дубрoвачку улицу, све је врвјело од неке трке и гужве на том шеталишту препунoм трговинских радњи и кафана. Одмах ми је запела за око пребогата вараждинска продавница мушке и женске конфекције „Вартекс“ у уској улици која излази на Страдун.

Тад су се први пут као модни првијенац појавили кратки мушки балон-мантили домаће производње. Запазио сам у излогу двије мушке лутке обучене једна у кратки а друга у дужи мантил. Овај кратки привукао ме на први поглед необичним кројем, бојом и цијеном. Испробао сам и један и други.

Одлучих се за избор трофртаљног свијетлозелене боје. Знао сам да је избор ризичан због средине у којој сам живио, али ваљало је рескирати. Купило се ту још одјеће, обуће и других потрепштина.

Страдун најближа дестинација за куповину

Враћајући се касно увече, све вријеме путовања није ме напуштала мисао како ћу се сјутра појавити у главној улици. Када сам прошетао главном улицом, почели су да се окрећу за мном, не зато што су ми се дивили како сам обучен, него због тога што су ми добацивали како сам нагрђен.

Није лако било издражти све те знатижељне погледе пролазника, поготово старијих особа. Био је то сукоб нове моде за младе и тврдокорних схватања околине. Јер тако рећи до јуче смо носили блузе и хлаче са омладинских радних бригада, тениске, плетене џемпере из ручних кућних радионица и вунене чарапе. Конфекцијске робе готово да није ни било. Једино су се нешто боље облачили они који су добијали гардеробу од родбине из Америке. Међутим, нисам одустајао. Што су пријекори били учесталији, ја сам био упорнији.

И поред тога пролазио би дан-два када сам избјегавао ношење мантила пошто је био трн у око због свог необичног кроја.
А онда сам добио подршку човјека који је предњачио у схватању моде пошто је и сам начином одијевања изазивао разна гунђања околине. Био је средњих година. Кад ме видио како сам обучен, увелико се обрадовао. Тако ми је уз њега било лакше, јер овдје се држало до његовог изгледа и његове ријечи. Он је говорио: сваког чуда три дана доста. Тако је и било.

Главна улица у Билећи некадашње корзо

Jедног дана неочекивано га сретох како стоји у болничком кругу загледан у прозорско стакло иза кога нијемо гледају два дјечја ока. Биле су то очи његове петогодишње кћеркице Јадранке, коју је морао да остави у болници. Видио сам га кад се окренуо, јер је било вријеме да се оде. И када су с болничког прозора нестале оне дивне очи, примијетио сам сузу на празном прозорском стаклу. Схватио сам како се тужно осјећа родитељ који оставља своје дијете у болници. И док му је лахор прочешљавао косу преносећи раздраганост прољећа, изгледао је да све хрли према прозору наговјештавајући нови почетак. Он је предосјећао да ће се вјетрић претворити у олују. Заправо, олуја је у њему разбуктавала немир и стрепњу. Његовој кћеркици лице је одавало страх због растанка и неизвјесност је била израженија него код њега.

Некакве мајушне птице ћућоре се у оближњем жбуну као да се договарају како да јој помогну. Чинило се да су јој то другарице, жељне да је орасположе.
Када сам га кроз неколико дана срео, питао сам куд иде. Каже да иде у болницу. У посјету кћерки. На његовом лицу није било више строгог погледа, ако га је некада и било. Сад је био забринут, али пун наде зрачио је оптимизмом у борби за њезино оздрављење. Кренуо сам с њим. Путем нисмо много разговарали, осим што ми је у једном тренутку рекао: „До прољећа ће твој мантил бити риједак, а послије ће постати униформа.“

Када смо ушли у болницу, корачали смо ужурбано цијелом дужином ходника, до собе број 4, на самом крају Дјечијег одјељења. Медицинску сестру Виду затекли смо како малој Јадранки чита необичну бајку о Ивици и Марици.

А мала Јадранка, која ми је прстима показала да има пет година, испричала ми је своју причу. „Ја имам шећер и не смијем да једем ништа слатко, јер када бих појела, одмах би ми се повисио шећер.“ Охрабрен њеним размишљањем, Филип ми скоро плачљивих очију рече: „Упамти ову изреку коју сам давно чуо или прочитао: ‘У болести човјек много тога схвати што здрав заборавља’.“

Нема, дакле, у Јадранкином дјетињству бомбона, чоколаде, сладоледа, нема рођенданских торти, али зато увијек у трпезарији разгледа сликовнице.
Данас кад о томе размишљам, осјећам да је Геодета био у праву кад је говорио да човјек у болести мора да схавати да има још много ствари које су слатке.

Чини ми се да сам у том тренутку и сам нешто од тога схватио.
Само у том случају биће мање суза и на празним прозорским стаклима, а човјек ће све лакше одлазити из болничког круга.