„Поезија је лични, унутрашњи начин човековог урањања у свет. Спољне околности, друштвена збивања, ма каква била, не могу то урањање спречити. (У том смислу, поезија постоји док постоји човек.) Али могу мењати његов утицај на човеков живот: удаљавати човека од њега самог и, самим тим, удаљавати га од поезије. Тада долазимо до реченице: поезија не постоји како је постојала.
Ова књига је лични, песнички поглед на ту ситуацију: нити је намеравала, нити је могла да донесе коначне закључке, него хоће да изазове размишљање. Ако размишљамо о месту поезије у друштву, размишљамо и о суштинским питањима човековог живота.“ М. Максимовић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
