• У сали Историјског архива Града Новог Сада на Задушнице, 9. марта 2024. године у присуству чланова породице, супруге Љиљане и ћерке Ксеније, одржана је комеморација посвећена великом хуманисти, привреднику, неуморном завичајном прегаоцу, оснивачу удружења Срба Херцеговаца у Новом Саду и савременом родоначелнику завичајних херцеговачких удружења у Србији Петру Пеју Бајчетићу који се у вјечност преселио на најрадоснији хришћански празник Божић.

У име организатора, предсједник Удружења Срба Херцеговаца у Новом Саду Божо Миловић је позвао окупљене да одају пошту минутом ћутања.

О Пејовом лику и дјелу говорили су његови пријатељи и блиски сарадници.

Милан Бели Бјелогрлић, предсједник завичајног удружења Срба Херцеговаца у Зрењанину је у својој бесједи подсјетио на животни пут Петра Пеја Бајчетића.

Истакао је да Пејо Бајчетић није био типичан Херцеговац.

– Није имао темперамент оног љутог, напраситог Херцеговца, који зна да плане, подигне глас, а потом да се смири, да прашта, да разумије. Његова реченица је била уравнотежена и садржајна, након чега није било простора за реплику, већ само за слагање и одобравање.

Пејо Бајчетић је као дјечак стигао из родне Херцеговине у Банат у колони 1945. године.

– Причао је како су тада у Сутјеску стизале мајке са својом и родбинском дјецом које су их васпитавале и од њих правиле успјешне људе. У херцеговачкој скали васпитања у окружењу топлине, блискости и љубави стварала се одговорност према породици, друштвеном окружењу, моралним и материјалним вриједностима. И тако су се стварали људи, прави људи.

Бјелогрлић је подсјетио на период у коме се Бајчетић школовао, створио породицу, а својим знањем и ауторитетом остварио завидну професионалну каријеру која је игром судбине прекинута, али је српски род у њему добио великог хуманитарца који је у тешким ратним и поратним годинама организовао помоћ за родну Херцеговину која се борила за своју и слободу српског рода.

– Ако бих хтио нешто, а морао бих, из епских садржаја да подвучем, остао је важан стих прикладан кад се о некоме великом говори „Бјеше неко Страхињићу Бане“. Ја искрено из душе и са вашим саосјећањем кажем: „Неко бјеше Пејо Бајчетићу“.

Милован Вујовић, некадашњи предсједник удружења Срба Херцеговаца у Новом Саду је истакао да су се разне личности на том мјесту смјењивале, али да је константна и срце Удружења био секретар Пејо Бајчетић.

– Он је био и душа и тијело и темељ захваљујући коме су стварана хуманитарна дјела нашег удружења.

Вујовић је истакао да је за ефикасан хуманитарни рад у коме је приоритет био пружање сваке врсте помоћи родном крају Пејова сабраност и прецизност у давању инструкција била од кључног значаја.

– Његова емпатија и саосјећајност према онима који су морали да избјегну, али и према борцима који су чували своја огњишта и херцеговачки крш била је немјерљива – рекао је Вујовић истичући да су организаторске способности највидљивије у ванредним околностима какве су биле оних година када се на Србе Херцеговце поново устремила зла сила.

– За Пеја тада није било мирних ноћи, јер је помоћ стално била потребна. По завршетку ратних дејстава брига је усмјерена на просвјету и помоћ ученицима у Херцеговини, као и онима који су дошли у Нови Сад да студирају.

Посебно упечатљиво било је обраћање Ратка Тепавчевића који је у десетој деценији живота дошао како би се опростио од пријатеља са којим је провео пола живота.

– Нит сам кадар стићи ни утећи ни на страшном мјесту постајати, али љубав према Петру Бајчетићу ме је подигла из кревета да бар чујем оно што ће други о њему рећи. Његова дјела ће се памтити, а ја бих се у име Херцеговаца захвалио његовој супрузи Љиљи која га је возила, одвозила и била стална подршка. Надам се и молим Бога да наша омладина настави истим путем.

Од Пеја Бајчетића се опростио и Никола Алексић, предсједник Еколошког покрета у Новом Саду. Према његовим ријечима сарађивали су пуних 28 година. Томе је кумовала чињеница да су просторије Удружења Херцеговаца и Еколошког покрета биле једна поред друге.

Свједочећи колики је био труд и колики су конвоји помоћи упућивани у Херцеговину Еколошки покрет је прије десетак година објавио и монографију “Петар Бајчетић – Пејо хуманиста и привредник” .

То је до данас једини штампани документовани извор о његовом раду.

Бојан Миленић, дугодишњи предсједник Комисије за рад са омладином у новосадском Удружењу Срба Херцеговаца, је у својој бесједи истакао да је у Херцеговини проглашен дан жалост поводом смрти Петра Бајчетића не би било пуно.

– Рајко Петров Ного је једном приликом изјавио да су Херцеговци као кромпири – њихов најбољи дио је испод земље. Сад кад видим да међу нама више нема Уроша Милојевића, Светозара Црногорца, Новице Гушића и нашег Пеја добро схватам шта то заправо значи.

Програм комеморације је водио Марко Никчевић који је пренио породици Бајчетић захвалност и саучешће коју је изразила породица војводе Рада Радовића

Прочитајте још:
РОЂЕН ДА ЖИВИ, РАДИ И ТРПИ – ЖИВОТНА ПРИЧА ПЕЈА БАЈЧЕТИЋА

Миленић је истакао да је Пејо био веома поносан на омладину и да се радовао сваком новом члану.

– Посебно је био задивљен хуманитарним акцијама давања крви. Говорио је “ми смо Херцеговини слали помоћ коју смо сакупљали од оних који имају и могу да дају, а Ви дајете себе како би некоме спасили живот”. Пејо нам је након читаве једне деценије дао барјак са натписом Српске Херцеговине и поруком да га достојно чувамо и носимо.

Миленић је овом приликом прочитао свој текст “Замишљао сам га као краља…”. Истакао је да јунаке треба славити и изразио наду да ће се Пејо наћи и у некој гусларској пјесми, монографији, као и да ће у његову част бити организовано и неко културно вече.

– Захвални смо нашем Пеју што нам је у аманет оставио изграђене путеве и мостове између наша два завичаја. Ако они зарасту и постану непроходни, то ће бити наша брука.

Текст и фото: Трифко Ћоровић