• Нешто пре поднева 12. октобра 1991. новинар Симо Кљајић изашао је из свог стана на првом спрату у Улици Драгана Ракића ББ у Госпићу (данас Улица краља Петра Крешимира IV) па, дијагонално преко раскрснице, отишао до чувене Угловнице да купи хлеб. И нестао.

Симо Кљајић Фото: Породична архива

Као такав се и дан данас води, иако је утврђено и пресуђено где га је и како шест дана касније убила хрватска војска.

Још од 1956. Симу Кљајићу новинарство је било искључиво занимање (фото ХНД) Још од 1956. Симу Кљајићу новинарство је било искључиво занимање (фото ХНД)

Најпре, ко је Симо Петра Кљајић. Рођен је 13. јуна 1933. (у неким документима стоји и 20. јун) у Плочи. По занимању је био ковинотокар, тј. металостругар, како показују документа чије је копије Удружењу новинара Србије (УНС) послало Хрватско новинарско друштво (ХНД). У новинарство ушао 1956, а две године касније обрео се у „Личким новинама“ из Госпића. Прошао је пут од новинара-сарадника до главног уредника. Из истих новина, које су од 1976. биле „Лички вјесник“, отишао је у пензију, а последњи текст за њих написао је 1989. Новине су угашене марта 1991. Некако у исто време кад се и званично распадало „братство и јединство“.

Годину раније, на првим вишестраначким изборима, победио је ХДЗ Фрања Туђмана. Сцена за све што следи била је постављена.

Већ у априлу ’91. почиње одвођење госпићких Срба на информативне разговоре у милицију, одакле се углавном не враћају. Бомбе усред ноћи на српске куће, кафиће постају нормална ствар. У лето те године ћирилица је забрањена, а главни трг није више носио име Николе Тесле, рођеног четири километра даље. Усташке песме одјекивале су из кола емиграната, криминалаца и свакакве багре која је утеривала страх у кости.

А онда се октобра ’91. историја, после 50 година, поновила. Нестајали су и масовно убијани Срби.

– За Госпић је била наредба: „Етнички очисти!“. Убили смо директора поште, болнице, власнике ресторана и којекакве друге Србе. Убиства су извођена метком у чело, јер нисмо имали времена. Понављам, из врховништва је била наредба да се смањи постотак Срба у Госпићу. „Својим рукама“ сам убио седамдесет двоје, међу којима и девет жена – изјавио је Миро Бајрамовић, један од припадника злогласне Мерчепове групе „Јесење кише“ у интервјуу за Ферал трибјун у септембру 1997, а пренео Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра Веритас.

С одредницама Србин и новинар Симо Кљајић није имао шансе да преживи.

Ћерка 2001. први пут дала крв ради идентификације (фото приватна архива)

Ћерка 2001. први пут дала крв ради идентификације (фото приватна архива) Ћерка 2001. први пут дала крв ради идентификације (фото приватна архива)

– Не могу сад да се сетим које је тачно године то било, али има година. Крв сам дао у Загребу и од тада никакву информацију нисам добио – каже за УНС Никола Кљајић.

– Тог 12. октобра било је дејство ватре, па кад се смирило изашао је до продавнице „Бродокомерца“ у Угловници и купио новине. Хлеб је за пола сата требало да стигне из Ријеке. После пола сата отишао је по хлеб и никад се није вратио. А продавница је на 100 метара од зграде, ако баш поштујемо сва саобраћајна правила и прелазимо на пешачком. И у тих 100 метара, у подне, у по бела дана је нестао – прича нам кћерка Жељка Травица.

Код себе је имао личну карту, новинарску легитимацију, исказницу да је дијабетичар, кључеве од стана и улаза у зграду. У стану га је чекала супруга Марија.

– Мајка је била храбра да оде у полицијску станицу Госпић и пријави нестанак. Али на томе је и остало. Она је Хрватица па су јој стално на улици добацивали да је српска курва. А за тату су по Госпићу причали небулозе да има радио станицу и да је дојављивао Србима шта да гађају по Госпићу. Тако је кренуло, а знате како је завршило – каже Травица и додаје да кад је почео рат Симо Кљајић је био у пензији, али је радио као дописник ријечког Новог листа, који је и објавио вест о његовом нестанку.

Прве, уједно и трагичне вести, стигле су половином јануара 1992.

– Остали смо скамењени када смо у Дневнику међу именима жртава у Госпићу чули и татино. Ујутру сам звала маму, која није хтела да оде из Госпића док не сазна шта је с татом, и рекла сам јој да је убијен – наводи Травица, која је мало пре нестанка оца, с породицом из Загреба где је живела и са братом, избегла у село надомак Београда.

Недуго после масакра јавно су проговорила и тројица припадника хрватске војне службе безбедности из Госпића – аутомеханичар Милан Левар, који је симбол тог суочавања са злочинима, Зденко Бандо и Зденко Ропац. Сва тројица били су сведоци Хашког трибунала.

Бандо и Ропац склоњени су у Немачку, а Левар је одбио статус сведока сарадника и остао у Госпићу. Више пута му је подметана бомба под ауто. Коначно су успели да га убију – кажу да се зна и ко – али случај никада није решен. Изведено је то 28. августа 2000. експлозивом стављеним испод аута.

И тек после ликвидације главног сведока ријечке правосудне власти отварају истрагу – 13. септембра 2000, иако им је Хашки трибунал, који је истрагу завршио још 1996, раније уступио предмет „Госпићка група“.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци 5. марта 2001. подиже оптужницу за кривично дело ратни злочин према цивилном становништву, а Жупанијски суд у Ријеци 24. марта 2003. осуђује тројицу злочинаца (од свега пет колико их је било на оптужници) – официра Хрватске војске Тихомира Орешковића (иначе бившег емигранта и криминалца за завршеном гимназијом) на 15 година затвора, добровољца Домовинског рата с чином генерала Мирка Норца Кева (по занимању конобара с вишом школом на Факултету физичке културе) на 12 година и мајора Хрватске војске Стјепана Грандића званог Штеф (брусиоц по занимању) на 10 година робије. Сви су били носиоци високих одликовања државе Хрватске за заслуге у рату. Исту пресуду потврдио је Врховни суд Хрватске 2. јуна 2004. У пресуди је наведено 51 име жртава (четворо ипак после хапшења пуштено) и „још нека НН лица“.

Левер је говорио, како је Глас Српске цитирао текст из Њујорк тајмса, да је био сведок убиства 50 људи, Ропац да је 1991. до његовог одласка из Госпића убијено 127 Срба, док је Бандо изјавио да су наредбе за убиства долазиле од хрватског Министарства обране. Према подацима Веритаса убијена су најмање 124 цивила, од тога 48 жена.

Симо Кљајић је, како пише у пресуди Жупанијског суда у Ријеци – које нигде јавно нема, па су нам је скенирали људи из Веритаса – убијен 18. октобра 1991. са групом Срба ухапшених без разлога, на локалитету Липова Главица код Перушића. У раним јутарњим сатима превезени су из касарне у Перушићу до Липове Главице где су их припадници Хрватске војске, од којих су неки били маскирани, убили из ватреног оружја.

– Кад су убијени избачени су на тзв. ничију територију, с једне стране су контролисали Срби, а с друге Хрвата, а онда су лешеви запаљени – наводи Жељка Травица, која је била и сведок у процесу и додаје да пресуда породицама жртава није ни дата.

Лешеви су, према ранијим наводима српског Тужилаштва за ратне злочине, а што су пренеле Новости, нађени 25. децембра 1991. на линији раздвајања у рејону Дебело брдо – Широка кула код Перушића. ЈНА, односно припадници 6. личке бригаде, како пише Српско национало вијеће, пронашли су 24 запаљена тела на подручју села Дуге Њиве, источно од Перушића. Тада је 18 тела закопано на Дебелом Брду, а њих шест однето у појединачне гробнице. Претходно је патолог др Зоран Станковић с Војномедицинске академије (ВМА) у Београду прегледао лешеве и идентификовао њих 19.

Овде треба подсетити да је горепоменута истрага почела 2000, а по налогу истражног судије Жупанијског суда у Ријеци 14. децембра те године је била ексхумација на сеоском гробљу у Дебелом Брду и тада је „пронађено“ 18 лешева. Тако је хрватска јавност о гробљу пуном спаљених лешева званично обавештена тек 2000. године. До тада нису постојали.

Иначе, ДНК анализом потом је идентификовано њих 15, а троје је неидентификовано. Међу идентификованим није био Симо Кљајић.

Сад већ покојни патолог др Зоран Станковић, непосредно после ове ексхумације, у децембру 2000. говорио је за хрватски Национал и истакао да је за два дана крајем децембра 1991. у Дебелом Брду, недалеко од војног аеродрома Удбина, прегледао лешеве, као и да су препознавањем делова тела или пронађених личних ствари, идентификовали њих 19. Станковић је тада изјавио да је већ у јануару 1992. на разговорима у Будимпешти обавестио потпредседника хрватске владе и представника Хрватске у УН, а потом УН и Хаг, као и да је о Госпићу писао и Њујорк тајмс, да је Helsinki Watch о свему обавестио Туђмана… А и да су сву документацију о лешевима с Дебелог Брда доставили хрватским властима.

– Та тела пошто су усмрћена поливена су бензином и запаљена. Пао је снег, покрио тела и она нису била у стању трулежи. Код 18 лешева већи или мањи део тела је недостајао као последица ватре. После обраде лешеви нису покопани у масовну гробницу него појединачно – навео је Станковић и додао да су лешеви означени словима У (од Удбина) С (од судски) и бројкама од 2 до 25.

Породице неких жртава у јануару 1992. могле су на ВМА да погледају фотографије лешева и нађене личне ствари.

– Били смо код др Станковића на ВМА, али ништа нисмо нашли. Све кључеве смо упоређивали и ништа. Много је било делова лешева на сликама, а рекла бих да су једна шака и глава мог тате, по неким контурама. Тата је имао изражен ручни зглоб јер се бавио куглањем и једна рука ми је личила на његову. Али неопходно је да то потврди и ДНК анализа, па сам дала крв, као и мој стриц, а слао ју је и брат. И даље ништа, не знамо где је тата, не можемо да га сахранимо – прича Травица и додаје да је њена мајка у фебруару или марту 1992. ишла и у Дебело Брдо, али ни то није помогло.

Некако у то време, 6. фебруара 1992. Вечерњи лист објављује текст под насловом „Не клоните духом“ са списком несталих чија родбина се овим новинама обратила за помоћ. На списку је и Симо Кљајић, тражила га је супруга Марија.
Супруга Марија га тражила и посредством Вечерњег листа (фото: приватна архива) Супруга Марија га тражила и посредством Вечерњег листа (фото: приватна архива)

Травица претпоставља да су остаци њеног оца у Заводу за судску медицину и криминалистику Медицинског факултета у Загребу, где би требало да су неидентификоване жртве из Госпића.

„У односу на С. К. (Симо Кљајић, прим. нов), првоступањски суд је прихватио исказ његове кћерке, свједока Ж. Т.(Жељка Травица, прим. нов.), која дозвољава могућност да би леш под ознаком УС3 могао бити леш њезина оца за којег је свједок Д. Г. навео да је покопан одмах на Удбини што међутим, није са сигурношћу утврђено“, наведено је у пресуди Врховног суда Хрватске.

Маја Васовић, руководилац Групе за нестала лица на територији бивше СФРЈ при Комисији за нестала лица Републике Србије каже за УНС да се Симо Кљајић води као нестао иако су обавештени да је идентификован.

– Међународни комитет Црвеног крста нам је у октобру 2004. доставио да је Симо Кљајић идентификован у јуну 1997. у Хрватској, као и да је извор те информације кабинет хрватског премијера. Претпостављамо да је идентификован традиционалном методом, а пошто је породица дала крв како би се потврдио идентитет помоћу ДНК, што вероватно још није урађено, он се и даље води као нестао – објашњава Васовићева.

Министарство хрватских бранитеља, надлежно и за нестале у Домовинском рату, није УНС-у ништа одговорило о Сими Кљајићу. Позвали су се на то да „у складу с највишим међународним стандардима уграђеним у национално законодавство, (Министарство) штити податке о несталим и смртно страдалим особама током Домовинскога рата за које није познато мјесто укопа, као и о току њиховога тражења, те идентификацији посмртних остатака“, па да зато нису јавно доступни. Као да смо тражили информације за некога ко је, рецимо, седео у својој кући и умро од инфаркта. А не за човека који је убијен у масовном злочину хрватске војске, а што је потврђено и пресудом.

Тако Симе Кљајића данас нигде нема. Па ни на једном списку убијених и несталих новинара у Хрватској или свету, осим у досијеу УНС-а.

Аутор: Јелена С. Спасић
Извор: УНС