ГАЛЕРИJА ЗНАМЕНИТИХ ХЕРЦЕГОВАЦА: Бан Петар Иванишевић

  • Познато је да су политичари особе које се баве државним пословима чија најважнија особина треба да буде да су одговорни и посвећени друштву којег заступају у циљу напретка друштва и бољег живота људи који чине то друштво. То су особе које имају право да бирају и да буду бирани. Политичари морају да подржавају законе и да спроводе задатке које пред њих ставља власт којој припадају.

Бан Петар Иванишевић

Један од политичара био је и знаменити Требињац Петар Иванишевић (1878. Пољице – Попово поље – 1961. Београд). Петар је рођен у сиромашној породици чији су родитељи имали мало своје земље, живели су у оскудним условима пошто им је кућа у ратним дејствима 1876. године била запаљена. Школовао се у Мостару уз помоћ својих стричева, угледне и богате породице Иванишевић. По завршеној учитељској школи студирао је педагогију у Немачкој па је као професор од 1905. до 1919. радио у Скопљу и Призрену. Младост и део школовања провео је под Аустроугарском окупацијом. Службовао је под влашћу султана Абдул Хамида. Живео је и радио у Србији  за време Александра Обреновића, Петра и Александра Карађорђевића. Учествовао је у Балканским ратовима, преживео је повлачење српске војске преко Албаније. После ослобођења и уједињења Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године радио је на унапређењу и заступању интереса своје родне Херцеговине. Прегоран и поштен рад омогућили су му да буде 1925. године изабран за народног посланика за требињски срез на листи Народне радикалне странке. Уз велику политичку и страначку борбу то исто се десило и 1931. и 1935. године те је поново био народни посланик. Указом председника владе од 3. августа 1936. године постављен је за бана Зетске бановине. Зетска бановина је била бановина у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године. Обухватала је територију Црне Горе, бивше Дубровачке републике и Боке, те у Херцеговини све од Фоче, Невесиња, Гацка, Билеће и Требиња, па на Косову и Метохији до Косовске Митровице, Србице и Ораховца, као и део Рашке и Новопазарске области. Седиште бановине било је на Цетињу.

Још као посланик бринуо је за своју Херцеговину и решавао проблеме својих бирача. Поред осталог уз помоћ својих пријатеља и владе у Београду обезбедио је да се изгради камени мост преко Требишњице испод родних Пољица, јер од Требиња до Хутова није било моста. Мост је био готов 1921. године, а још и данас служи својој намени.

Камени мост испод Пољица

Као посланик требињског среза радио је на томе да се изгради пут од Требиња до Цетиња који би се одвајао од пута за Никшић па преко Нудола ка Грахову и преко Цуца и Чева да се повеже са путем који иде из Котора ка Цетињу. Уз помоћ и разумевање тадашњег министра финансија Светозара Прибићевића обезбедио је да влада у Београду да 100.000 динара за градњу школе у Коњском, на Зубцима, за село које је у Првом светском рату дало двадесет жртава. Као посланик обезбедио је 1935. године код тадашње владе да се у Требињу отвори велика гимназија чији је камен темељац постављен 1938. године.

Уважаван као патриота, родољуб и вредан човек одмах по избору за зетског бана примљен је у аудијенцију код краљице Марије Карађорђевић у Милочеру. Касније је редовно одлазио код ње честитајући јој славу, Божић и Васкрс.

Више пута је био у аудијенцији код принца Павла, краљевског намесника. Последњи пут у марту 1939. године пред пензионисање.

Решавајући захтеве људи своје бановине увек је био у контакту са председником владе др Миланом Стојадиновићем и владиним министрима.

Као интересантан део његових обавеза и послова биле су и обавезе у дипломатским односима Краљевине Југославије па је тако морао као изасланик владе и државе да прима многе европске званичнике.

Био је домаћин 1936. године Едварду VIII, краљу Британске империје који је дошао у посету Југославији, а који је поред осталог посетио Дубровник, Котор и Цетиње. Цела европска штампа пратила је краљеву посету и опширно извештавала о њој.

Нешто касније Дубровник и Цетиње су посетили војвода и војводкиња од Кента, који су иначе били гости кнеза Павла и кнегиње Олге у Словенији, па је бан  Иванишевић био и њима домаћин. По одласку војвода и војводкиња су послали телеграм захвалности бану на дивном пријему.

Председник Турске републике Исмет Инени који дошао на то место после смрти Кемала Ататурка са својим министром иностраних послова Ружди Арасом приликом посете Југославији изразио је жељу да посети Боку Которску где им је домаћин био бан Иванишевић. Гостима је приређен срдачан дочек, а на добро организованом банкету у хотелу „Бока„ било је око 150 званица.

Крајем септембра 1938. године на одмору у Трстеном, крај  Дубровника, био је немачки министар у Хитлеровој влади Валтер Функ. По налогу владе из Београда бан Иванишевић је отишао до Трстеног да се сретне са министром Функом и да га поздрави у име владе. Бан је то, како је сам писао, урадио тешког срца знајући какав је став нашег народа а поготово омладине у односима између Немачке и Чехословачке у то време. Министар Функ је изразио жељу да посети и Цетиње те му је бан уз препоруку из Београда приредио пријем и организовао ручак и упознао га са историјом Цетиња.

Какав је био бан Петар Иванишевић говори и оно што је и сам записао шта му је председник владе др Милан Стојадиновић  рекао приликом разговора о именовању за бана Зетске бановине: „Ја сам вас звао да вас питам да ли пристајете да идете за бана на Цетиње, пошто господина Сочицу морам да сменим, те да вас имам у комбинацији. Ви сте Херцеговац и толико времена народни посланик, сродни сте са Црногорцима, јер сте прве комшије, а вични сте са опхођењем у народу, а мени треба бан тамо који неће седети у канцеларији. Мени је потребан бан који ће бити што чешће на терену и у вези са народом.„

Све оно што је влада и председник владе Краљевине Југославије тражио и очекивао од Петра Иванишевића он је то и испунио.

За време Другог светског рата био је у Београду живећи у центру града где је преживео немачко и савезничко бомбардовање и све остале страхоте рата. Умро је у Београду 1961. године.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар