Поштовани читаоци, после неколико последњих путовања по руским земљама, на почетку путописа осећао сам потребу да се унапред извинем читаоцима због неизбежних личних утисака које таква врста текста носи са собом. Наиме, увек је лакше писати на неку тему без личног учешћа, па одређена непријатност ни овај пут није изостала, као ни моје извињење због личних утисака. Понављам, та врста мојих „утисака из Русије“ је и настала на молбу неколицине мојих како руских, тако и србских пријатеља, па бојазан да ће то некоме патетично звучати, стављам и на њихова плећа…

И тако, 16 маја текуће године из сунчаног Београда и око 30 степени Целзијуса слећем на аеродром Пулково код Петрограда где ме поред Анатолија Дмитријевича Степанова, мог руског пријатеља и брата, главног уредника Руске Народне Линије, сачекује киша и 8 степени по Целзијусу. Срећом, сутрадан у Кронштату небо се смиловало на србског госта, иако прохладно, није било кише. Више пута сам био у Петрограду и обилазио многа околна места и светиње, али никако ми није полазило за руком да обиђем град великог и мени посебно драгог Јована Кронштатског, великог руског светитеља који се празнује на исти дан кад и моја Крсна слава.

Аутор са Анатолијем Дмитријевичем Степановим поред споменика великом руском светитељу испред његовог спомен-стана у Кронштату

Раније је из Петрограда лакше било доћи бродићем него аутомобилом до Кронштата, међутим, у Путиново време испод Балтичког мора је изграђен ауто-пут и сада се прилично брзо стиже колима из „Питера“. У „квартири“ светитеља нисмо затекли оца Генадија Беловалова кога сам имао част раније упознати у Петрограду и преводити неке његове текстове на србски језик. Сестре задужене за рад овог својеврсног музеја више су него добри познаваоци живота баћушке Јована, тако да пролазећи од „гостинске собе“ па кроз све одаје некадашњег стана светитеља, имате утисак да је дух „сверуског баћушке“ са вама.

У „гостинској соби“ сверуског баћушке

Остављам један део свећа из манастира Рукумија за оца Генадија, други део предајем неколико дана касније војном викару владици Саватију, србске свеће за молитве за руску браћу на фронту.

Наравно, незабораван утисак оставља и посета чувеном Морском сабору у Кронштату. И по величини и по архитектури то је уз храм Светог Саве у Београду највећа и најлепша „копија“ чувене „Аја Софије“ у Константинопољу. И велики плато око храма са неколико предивних споменика (па тако и светом флотоводцу, адмиралу Фјодору Ушакову) подсећа на наш светосавски плато испред храма Светог Саве.

Поред споменика Фјодору Ушакову, на фону Морског сабора у Кронштату

По повратку у Петроград, у вечерњим сатима крећемо за Москву чувеним возом „Сапсан“. После ове пријатне вожње од 4 сата никоме не бих препоручио да авионом путује из „Питера“ у Москву. Чак се и времена мање потроши, имајући у виду све аеродромске контроле и удаљеност аеродрома од центра Москве…

Већ у раним јутарњим сатима 18. маја, један део учесника „Каљазинских чтенија“ минибусом креће ка градићу Каљазину, једном од бисера на матушки Волги. Није први пут да ме руска провинција импресионира више од прелепих великих градова, али Каљазин је заиста нешто посебно.

Дводневна конференција била је испуњена различитим садржајима. Првог дана одржано је пленарно заседање на коме је учествовало више од 20 представника и присталица руског монархистичког покрета „Руско сабрање“. Доста познатих имена, неколико драгих људи које сам од раније познавао. Поред Анатолија Дмитријевича Степанова, ту је и Павел Тихомиров, Леонид Болотин, Андреј Сошенко, Константнин Иљин (Глава Каљазинског рејона и наш дивни домаћин. Благодат је Господња имати на челу региона верујућег православног хришћанина. Колико то данас недостаје нама Србима…) и друга позната лица руске патриотске јавности…

Здравица Константина Иљина на свечаној вечери по окончању конференције…

Опширније о конференцији можете прочитати ОВДЕ у тексту Јане Сонине (тешко је не дивити се енергији ове дивне руске жене, може се рећи десне руке главе Каљазинскго рејона Косте Иљина), а мој реферат ОВДЕ…

Детаљи са конференције у Каљазину

Другог дана на једној од две секције наступила је и моја маленкост, одржао сам предавање о промислитељским руско-србским везама у Градској библиотеци града Каљазина.

Предавање у Градској библиотеци у Каљазину

Екскурзија по граду и пловидба Волгом око чувеног „Каљазинског звоника“ никог не могу оставити равнодушним. За два сата пловидбе Волгом као да су се променила сва четири годишња доба! Чак смо успели снимити и једног дабра.

Пловидба Волгом омогућила је и сусрет са дабром

Посебан утисак оставља храм са моштима чувеног Макарија Каљазинског. Морам признати да сам пре овог путовања мало знао о овом изузетном руском светитељу.

Поред моштију светог Макарија Каљазинског

Када се прочита његово житије написано руком светог Димитрија Ростовског, човек просто зажали што раније није ништа знао о тако великом светитељу о коме је са усхићењем као о блаженом говорио свети Јосиф Волоцки још за живота светог Макарија. Светитељ се упокојио 1483, а 1521. године његове мошти су откривене као нетрулежне. На Московском црквеном сабору 1647. године свети Макарије Каљазински је сврстан у ред „великих чудотвораца“. Предивна икона коју сам добио на поклон од главе Каљазинског рејона Константина Иљина, већ краси зид мог кућног иконостаса. Свети Макарије Каљазински моли Бога за нас!

Одмах поред храма је и предиван споменик Михаилу Шујском, великом руском војсковођи који је на том месту поразио Пољаке 1612. године што је проузроковало њихово напуштање трогодишње опсаде Тројичко-Сергијевске лавре. Пољаци, папски јеретици, су две године пре тога убили многе монахе и оскрнавиле манастир и чак опљачкали богато украшени ковчег у коме су се чувале мошти преподобног Макарија.

Аутор са Леонидом Болотином, познатим руским историчарем, поред споменика Михаилу Шујском

У касним вечерњим сатима 19 маја враћамо се у Москву.

†   †   †

Сутрадан, незаборавно путовање на треће поље руске славе – Бородинско поље. Раније сам посетио Куликово и Прохоровско поље и о утисцима посете Куликовом пољу можете читати ОВДЕ. Борис Земцов, руски добровољац који је деведесетих година прошлог века стигао да и пушком брани своју србску словенску браћу од новог геноцида, са својом супругом организује ми предивно путовање до Бородина, препуно изненађења за његовог србског брата.

Пре него што нешто кажем о посети Бородинском пољу, морам рећи да је посета Куликовом и Прохоровском пољу такође на мене оставила дубок утисак. Немогуће је писати о тим утисцима а не поменути Промисао у руско-србским везама.

Укратко о паралелама Куликовске и Косовске битке. Оба поља названа су по птицама, временски се ради о људима истог покољења – девет година је између две битке. Војска и Димитрија Донског и Лазара Хребељановића уочи битке се исповедила и причестила и у бој кренула по благослову Сергија Радоњешког и Патријарха Јефрема. Наша Косовска битка није била обична битка, него велика победа духовног начела у србској историји. Слично се може рећи руском човеку о Куиликовској бици, јер тамо није просто побеђен спољашњи непријатељ – Татаро-монголска Златна Орда – него су заложени темељи обнове духовног и националног јединства руског народа. Оба кнеза су касније били прослављени у лик светитеља, а руски витез Пересвјет је уочи битке учинио исти такав жртвени подвиг као и наш Милош Обилић.

У Псалму 23 пише:

Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде Цар Славе. Ко је тај Цар Славе? Господ крепак и силан, Господ силан у боју. Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде Цар Славе. Ко је тај Цар Славе? Господ над војскама; Он је Цар Славе.

Витезови кнеза Димитрија Донског, који су положили животе своје за руски народ и витезови кнеза Лазара, који су положили животе своје за србски народ, отворили су врата за Цара Славе, за Христа. После Косовске битке Срби и после Куликовске битке Руси немају право на издају Христа!

Из свега реченог јасна је радост у мом срцу када сам видео да нова експозиција музеја Куликовске битке почиње са описом Косовске битке.

Ево како је Борис Земцов описао своја осећања за време посете Косову пољу у интервјуу за србско издање „Спутњика“:

Време, векови само мењају формат и интонацију питања, али она се своде на оно суштинско- Хоће ли бити руског и словенског света, хоћемо ли имати своју историју, веру, културу и државност. Сваки народ има своја мистичка сакрална места, места симбола, места сила. И ако су народи братски, блиски, ако су ти народи једна целина, само привремено раздељени историјом и временом – то значи да ће и светиње једног народа сигурно одјекнути у срцима и генима другог братског народа.

На пролеће 1999. године, неколико дана пре почетка НАТО бомбардовања, боравио сам на Косову пољу, попео се степеницама до осматрачнице споменика, бацио поглед на панораму и ослушнуо себе. Тада ми се учинило да је на на овом месту, у чувеној Косовској бици, морао учествовати неко од мојих предака. Како је и у ком својству тамо завршио, тешко је претпоставити, али не сумњам да је био у српској војсци, да је стајао под православним барјацима, борио се раме уз раме са својом словенском браћом за слободу и независност.

Нешто слично, по његовом казивању, осетио је и мој пријатељ србски писац и преводилац Ранко Гојковић приликом одласка на Куликово Поље.

Куликово поље се налази близу мог „малог завичаја“ – древног руског града Туле. Изненађујуће, а можда и сасвим природно, мој пријатељ Србин је на овом светом месту за сваког Руса доживео иста осећања која сам ја, Рус, доживео на Косову пољу. Ето конкретне илустрације сродства народа и душа.

Међутим, моје последње путовање у Русију не само да је поткрепило моју тезу о улози Промисли Господње у руско-србским везама, него је и посета трећем пољу руске ратне славе – Бородинском пољу – било нешто више него узвишено за русофилску душу Вашег покорног слуге.

Неочекивана почаст и награда орденом Удружења ветерана рата у Републици Српској, на фону споменика Бородинској бици – представљају моменте који се не заборављају. Да, ја сам превео на србски језик књигу руског добровољца и мог руског брата Бориса Земцова о данима његовог ратовања за слободу србског народа, да, ја сам промовисао у србским и руским медијима херојски поступак тих помало заборављених истинских хероја нашег времена, али такву част нисам очекивао. Хвала руска браћо, хвала брате Борисе!

Али то није све! У музеју се фотографишем испод портрета мог сународника и земљака Милорадовића, Херцеговца, и у разговору са пријатним особљем музеја сазнајем да је у галерији, недалеко од музеја, отворена изложба „Благородством србство дише“, посвећена србским генералима, учесницима Бородинске битке.

Испод портрета Милорадовића

Журимо у галерију, одмах нам пуштају преко великог платна видео клип о десет генерала србског порекла, учесника Бородинске битке. Свих десет генерала били су награђени орденом светог Ђорђа – највећом војном наградом у Руској империји. Видео који прати текст и на руском и на србском језику, једноставно зауставља дисање, обузима дух. А последњи пасус у овом видео прилогу није могао да не изазове у мом србском срцу посебно осећање поноса и благодарности према руској браћи због братског сећања. Цитирам:

Споменици Бородинског поља подсећају на то, да војничку славу у том рату са правом треба поделити између Русије и Србије.

Снимак екрана са видео прилога иузложбе о србским генералима у Бородинској бици

После оваквог цитата, сувишно је да Србин и даље говори о својим осећањима…

Још једно велико хвала руској браћи која су приредила овакву изложбу…

†   †   †

Последња три дана у Москви такође нису прошла без мноштва нових и драгоцених сусрета са драгим људима. Од професора Воропајева, највећег живог гогољисте (већ је постало традиционално дружење у његовом стану, овом човеку сам бескрајно захвалан што сам другим очима, духовним, открио величанствену личност не само једног од највећих руских књижевних генија, него и великог православног мислиоца), преко предивне руске жене Љубов Степановне, која и у пензији испољава велику енергију и гори љубављу према Русији и Православљу и која је свим срцем заволела и србски народ, сусрет са оцем Димитријем, духовником „Руског сабрања“, до сусрета са Светланом Скороходовом, Ирином Ушаковом, Јеленом Осиповом…

Аутор са оцем Димитријем и Љубов Степановном

И на крају, „дводневни сусрет“ са владиком Саватијем, главним „капеланом“ РПЦ у Руској армији. На вечерњој служби владика ме топлим речима представља окупљеним верницима и потом следи дуги разговор у олтару са Анатолијем Дмитријевичем и мојом маленкошћу. Сутрадан после свете Литургије у Серпуховском храму Вазнесења Господњег, гости смо код владике на ручку.

Са владиком Саватијем

Не бих преносио детаље разговора, само једно запажање преносим. На моје питање, колико ће ово да траје (мислећи на ситуацију у Украјини), владика је одговорио да само Бог то зна али да је старац Јона Одески који се упокојио две године пре Кијевског Мајдана 2014. године, предвидео рат између Русије и Украјине и прорекао да ће прва Пасха (Васкрс) бити крвава, друга гладна, а трећа победничка!

На крају да кажем да се у Русији никаква криза не примећује, народ нормално живи, цене нису подивљале (бензин је чак прилично појефтинио од 24. фебруара). Једино на аеродрому Шереметјево се примећује огромна разлика у односу на претходне доласке. Европски терминали су скоро празни у односу на некадашњу „кошницу“, практично су Београд и Истамбул остали једини европски градови из којих још лете авиони за Москву. Наравно, не рачунајући Белорусију која је савезна држава са Русијом.

Још једна „руска бајка“ завршила се 23. маја слетањем на аеродром Никола Тесла. До новой встречи любимая страна (До новог сусрета земљо вољена)…

 Фото: Јана Сонина и лични архив

Извор: Слободна Херцеговина