• Како јављају црногорски медији, прослава годишњице побједе над ДПС-ом, названа „Луча Слободе“. Здравкову Лучу је, веле циници, угасило јавно одбијање Милових специјалаца из области правосуђа (Миливоје Катнић), медија (Славко Мандић) и осталих видова пропаганде ( проф. др Миленко Перовић).

ФОТО: Служба за информисање Предсједника Црне Горе

„O tempora, o mores!“ опет би рекао, вјероватно, Цицерон да може видјети како је један човјек успио да угаси лучу која је упалила двјеста хиљада свијећа и тако распламсала највећи демократски процес у историји било ког сепаратног државоликог ентитета на тлу Монтенегра. А вјероватно би и она маса слављеника плакала. Ко зна.

Барун Здравко фон Михаузен је успио да поједе године мука – не и борбе, јер би борба Ђукановића однијела одавно – за годину дана.

Како је свијећа угашена?

Ствар је много простија него што би медиокритети хтјели да нам кажу здравкисти узвикујући чувену Бизмаркову флоскулу о вештини могућег (у коју је немогуће, изгледа, уврстити име Србин) правдајући Здравкова издајства.

Сјећам се побједничке ноћи.

Долазим с бирачког мјеста, под притиском неизвјесноти цјеливам славску икону и сједам, окружен ближњима, од којих су поједини на својој кожи- и ја са њима- осјетили силу ДПС-а. И сви заједно знали шта ће бити ако остану, исто као што смо свјесни шта ће се десити ако се врате. Креће бројање гласова, у неки мах проглашава се побједа. Излази Здравко, и обавјештава нас да се десила слобода и да Мила не треба звати лоповом, а Дритан скандира да је гејмчејнџер. Остатка се не сјећам, и мислим да се ријетки сјећају.

Сјутрадан, прва информација коју је мамурна маса обрадила је била да смо добили „двјестопроцентног Црногорца којему је дражи један камен из Цуца него читава Шумадија“. Коме се тада у глави није упалила црвена лампица, имао је поправни након популизације споразума. После тога, ко год је подржао Здравкову владу без као пуку неопходност- донио је по литру воде да се угаси наша луча.

Image by falco from Pixabay

Ево и зашто:

Прво, Катунска догма- по којој у Катунској Нахији живе људи бољи од остатка Црне Горе- је фузија динарског расизма и старог српског култа о Цетињу, и то је базична претпоставка црногорске нације и државе. Она, сем што служи за пљачкање Боке и (Старе) Херцеговине, има за тенденцију да катунизује све нецрногорске зоне Монтенегра. Свако ко њојзи подлегне, ради против интереса Срба. Свако ко ради на њеном растакању- делује у нашем интересу. Дакле, Здравков трибални патриотизам није проблем, али ако је његов лично. У политичком наративу, он не би смио да га форсира јер су Цуце и Катуњани (па чак и они што живе у Брдима, Боки и Херцеговини) доминатно гласали за ДПС, док су некатунске средине лише Шавника доминантно гласале Здравка.

Друго, Дританов гејмчејнџинг, а то је било сасвим јасно, прича је пласирана да би се задржала спољна и(ли) унутрашња политика коју су подстицале амбасаде. Нико није смио да изда, не нарочито да ту ноћ објави маси од двјеста хиљада људи. Иако не волим, ипак ћу се осврнути и на једну геополитичку чињеницу: На власти у САД су били републиканци чија спољна политика се, по ријечима тадашњег подпредсједника Пенса, базира на промоцији „поштовања вјерских права и приватне својине“, а Европа је кренула на Лукашенка. Да ли би Трамп у кампањи против Бајдена или Европа против Лукашенка дозволили да реликт Савеза Комуниста отима храмове и изазива сукобе? Вјерујем да не. И, очигледно нијесу. Но, Вијести и сродни медији су се брзо постарали да Дритан постане звијезда и да се потпише основни споразум.

Треће, тај основни споразум је дошао након што су га нацртали Мишко Перовић и остали активисти, све изреда државотворци, у својим колумнама на Вијестима. Истина је да се негдје морало попустити. Али попуштено је у свему. То није смјело да се деси. Али се десило.

Десило се захваљујући томе што је већина Срба, огромна, дала Здравку сав политички легитимитет, одузевши га организацијама које су требале да представљају Србе. Дакле, прву и скроз имагинарну одговорност, треба приписати бирачком тијелу. Не могу је бирачи сносити, али ваља свакодневно понављати да Србина не може заступати дуалиста нити да Србе смије заступати грађанска листа.

Другу, мало конкретнију но ипак имагинарну одговорност сноси клир. Јасно је да је Здравко- јасно свима но онима који се надају да ће Здравко упослити преко ДЦГ- одступио од сваког захтјева литија, као и вишедеценијског опозиционог ангажмана. Упркос томе, ниједаред нијесмо добили јасно ограђивање од стране великодостојника СПЦ у ЦГ. Умјесто тога, добили смо Здравка на чеоном мјесту на свечаној трпези након избора Митрополита приликом ког је Здравко направио невиђен скандал, улетјевши пијан на Сабор да би „пренио жељу вјерног народа“, односно да прекрши Устав Црне Горе и Устав СПЦ, кидише на њено устројство и свесаборност, али и на углед блаженог Митрополита Јоаникија.

Треће и једино конкретно парче одговорности носе политичке елите Срба у Монтенегру, које су дозволиле Здравка. Прво заступници НСД и ДНП, као представници Срба, који су га делегирали па затим и сви они који су му омогућили издајство држећи му страну до састављања владе, па и много касније. Уз то, политички представници Срба морају да одговарају и за ПзП, који- због Медовог намјерног сукобљавања са клирицима, запошљавања свих могућих Бранкових Радуловића и Бранкиног гласа за Резолуцију, као и осталих грехова из прошлости- Србе тјерају од интегралистичке идеје и несрпским ( антисрпским) трустовима давају муницију за асимилациони напад.

У свакој несрећи има среће.

Здравко је имао шансу да асимилује Србе и да нас остави на 10% највише. За то, морао је да се постара да се Срби осјећају дијелом Монтенегра. Морао је да чује Чеду Антића који, цитирајући Гиста („Краљ може да влада или да мре.“) исправно поручује да Ђукановић може да иде у затвор или да влада. Није се Здравко упустио у обрачун са Милом, и трајно је зауставио Ђиласово клатно („Ако Црну Гору гурнете у екстремно црногорство људи ће постати Срби и обратно). Иначе, то клатно је увишестручило број Срба за три пута за дванаест година (1991-2003.)

Било би обратно да је Здравко смио. Али није, и сад- бјежећи од темељног уговора са СПЦ и од пописа- пријети да нам број увећа. Срби полако увиђају неопходност интегрализма и чињеницу да нам је Србија матица. Само је питање персоналних промјена у ДФ-у и одлазак ПзП, и ми ћемо имати листу која би заступала наша права без обзира на захтјеве осталих нација. Уколико се то не деси- а не дешава се годинама- Срби, који (сасвим разумљиво) не могу да пређу преко Меда, биће плијен за Вијести и странке које ротирају око профашистичке катунске догме.

Стога, сви они који се осјећају као национални радници у српским странкама ДФ-а, а вјерујем да их није мали број, треба да иницирају козачку скупштину гдје ће збацити самозваног атамана Мандића, најурити ПзП са јасном назнаком >>Сребреница<< и кренути у организацију пописа, након ког би вратили програм Српске народне странке, а који је јасно предвиђао мањинска права за Србе у Карадагу.

И да их остваримо, или да нестанемо у бјесомучном надвикивању с комитама око власништва над нашом историјом.

СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ